Фото: Фототека СЖ

Око, чије ли си сад око?
Моје,твоје, наше?
Свемира или немира?
Кога сад гледаш, чије ли те сузе плаше.
*
Један живот је баш као радња за роман, али можда и нешто дуже, велика је то сцена, али не већа од нас. Разлика између нас и стварања неког дјела није толико велика, јер на обје стране су живи догађаји који нас стварају, баш као и ми њих; процес траје, али ништа није без рока трајања. * Чекам те, чекам на другој станици, у другом превозу за емоције па те молим: буди човјек што на емоције личи, и јави се кад научиш да их испољиш. А до тада ја ћу чекати своју шансу, за пријатеља с чашом повјерења и вјером у живот наздравићу, а и усамљеност, туга и бол спадају у емоције. Вјерујем, али баш зато хоћу промјене. И не желим мјерити тежину живота, већ људи и догађаја, крупних корака па, иако обришемо зној, урадимо то због нечије среће.
*
Не пише човјек само да остави траг, већ да бар мало помјери то бреме проблема, што душу мучи.*
*
Обала љубави, те моћне планине, вришти дозивајући ти име, зато што око срца мог тад нема зиме.
*
Људима је потребно мало радости да срећни буду, а много више труда, треба им да буду само добри, обични људи.
*
Срећа је све оно што од живота за њу даш, кад срећан бити знаш.
*
Ако ме питате шта је за мене пјесник, рећи ћу вам
да је то она неуморна птица, која свуда прави
своја гнијезда. Човјек за кога нема ноћи, човјек
који прође све градове а увијек се врати у сједиште
*
За ријеч сваку, љубав је једини шапат у тихом, слободном даху.
*
О љубави, љубав је највећи тон среће и најљепше намирисано цвијеће.
*
Можда ја не умијем да волим, онако како ти желиш, али ја само тражим ноћи у којима бар мало сунца има. Као некада у тој љубави унивезума и нас.
*
Лијеп је онај свијет у ком мост поезије разумијемо и падова не плашимо се.
*
Кад бираш, бирај да будеш срећан. Јер вријеме врло лако измиче, зато свему и сваком зажели срећу, па шта буде.
И кад ћутиш, пјесник зна зашто ћутиш, зато пробај да зашијеш себе за пјесничку кошуљу.
*
Што више сијамо то, већу сјенку остављамо иза себе.