Фото: Косовски ратници; Википедија

Kаткад тако сетну ухвати ме језа,
па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.
У грудима живи благодатна веза…
Белокрилне птице како шири крила!
.
Знам више се никад поновити неће,
оно храбро време с погачом и соли.
Док нам црна тама по колевци шеће
и на плодној њиви само камен голи.
.
Препуне пољане и крви и рана,
јоште мајка држи заставу у крилу.
А, нада јој давно беше закопана
са витешком славом кад се небу вину.
.
И згариште тихо спаљених огњишта,
жедна мртва уста, кап небеског пију…
На бојишту славном сад не цвета ништа,
црвени божури лат с сузицом лију!
.
Под ребрима болно застало је време,
испуњено јадом, страдањем и смрћу.
Пупољци су крхки, још нежније семе,
речи ми саме с јецајем загрцну…
.
Очај се са болом у грлу наниже,
стравичне су слутње обузеле стих.
Неки нови ужас прилази нам ближе,
маршеви застали, оста само крик.
.
О Србијо, мајко… Где је твој војник,
кол’ко ли их оста под небеским сводом?!
Још ми срце дрхти мислећи на њих…
Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!