Фото: Боем до боема; Википедија

Да ли можда
нама снове чине,
сећања на приче из давнина,
ил их сада такве мисли граде
као што је градила Јерина?
.
Било каква,
сећања су наша,
и на лоше, и боемске дане.
Не могу се рабити ко чаша
ко љубави прве, и кафане.
Успомене на боемске дане,
у боемској песми испеване.
Сетни звуци виолине старе,
покидане жице са гитаре.
Цвркутави звуци тамбурица,
иструлело коло воденица.
.
Понос села.
Куће и вајати.
Отежале лозе и шљивици,
уз чашицу проведени сати.
Пространи су боемски видици.
.
Одувек су живели за ноћи,
за чекања да зоре освану,
када ваља на починак поћи.
За даире и лепу Коштану.
.
А у граду,
Скадарлија стара,
та краљица боемскога пира,
срца пуни а душу одмара.
“Златан бокал“ или “Три шешира“,
“Има дана“, “Два голуба бела“,
штап, цилиндар,
златан сат на ланцу,
боемска су историја цела.
.
Ђура Јакшић, Дучић
и Емина
и стихови вечног Јесењина.
.
И још даље
докле машта сеже.
Венеција, гондоле, фонтане.
У души се боема разлеже.
Мир босиљка, сећање на дане,
што по некад испуњава сета,
и сви они уштапи и мене.
Увенуле јесени и лета.
И другари којих више нема
чине песму и живот боема.