Фото: Просјак; Википедија

Одавно је тражим на киши и снегу

У хуку у некој бодљикавој олуји

Напола мртав, с растуреним костима

Бунцам о нашем белом дану

.

Остављен намерно на дну бездана

Ја немам више ни умора ни сна

Шта чекам! Разбијен на комаде

Престрављен леденим мрвама

.

Померен с места где сам тако мали

Прилазим дрхтећи, гурам прсте кроз мрак

Разгрћем завесу да је додирнем

У хладном зноју ја сам само просјак