Фото: Ван Гог, аутопортрет; Википедија

Бијаше то осамдесетијег година прошлог века
Једног прелјепог септембарског дана приспи у село Губеревце, са сином, снаом и малим унуком госпођа Ирина, жељна да упозна крај и дом у коме је
рођена њена снаја Maра. Она е била ђевојчица кад су њени родитељи избегли из Русије, у доба бољшевичке револуције. Отац јој и мајка бијагу неки научењаци па су и њу школовали. Била она шеф одељења у Народној
библиотеци, у великом граду, па кустос и тако те ствари.

Она ти је зборила пешес свескиг језика и држала манире достојанствене, већма образоване и отмене даме. И кад је пошла у ово драгачевско село обукла се на свој уобичајени начин. Ођенула пепито браон-беж комплет с кожним реверима на костиму теракот варбе, каке су јој биле и ципеле са осредњом, нешто тамнијом, потпетицом, свилене чарапе, са шавом, бое чаја, свилену драп блузу, огрлицу од ћилибара. И, ко увек, беспрекорна кестењаста вризура, смерна шминка и кармин на уснама.

Одушевљено е посматрала, кроз прозор лимузине, таласе јеличких падина и прелепу, ломну, златно-зеленкасту драгачевску котлину, обасјану зрацима рано-јесењег сунца. Радовала се сусрету са Марином фамилијом, а особито са баба-Зорком о чијем самовању јој Мара често, са сетом, причаше.

И Марина баба е с радошћу ишчекивала тај сусрет. Неколко дана се трудила да башчице са цвјећем буду уљуђене, кућа проветрена и чиста, авлија покошена, башча ограбљена. Да свака ствар бидне на свом месту. Ко за славу. Вече пред долазак гостију измила се, опрала сједу косу, сплела кике с пажњом. Изјутра, чим је намирила краву и теле, овце и свиње, попуштала кокошке и ћурке, приставила е сарму коју е синоћ савила, да се крчка на тијој ватри, при крају шпорета. Ондак је зготовила гибаницу не жалећи јајца, сир и кајмак, и турила е у вруну од смедеревца. У том бану Микаило, те доње јагње кое јој е уредио, па ће му она то памтити или вратити, некако. Пробрала најбоље. Аман шиљеже. Нудио Микаило д-испече ал она вели, јок. Вол зетови то д-окрећу на шиљку. Нешто им то пасуе. Нарочито оном Русу. Ништа што се дангуби. Не маре што имамо лјепу љебну вруну, не мож да бидне боља. И двије пржуље. Не зна се која је љепша и услужнија. Дал земљана, дал плекана. Било би то виђеније, лашње, млого брже. Ал они воле д-окрећу на ражњу и да се пуче нође око ватре ваздан. Нека иг нек раде шта
знају. Докон поп и јарад крштава. Елем, види она поодмакло сунце изнад Гирговине, па оде у собу да се уреди за дочек. Обуче скоро неповлачену реклу. Није је носила два-три пута. Па сукњу скоро нову. Обу вунене чарапе до изнад кољена са штруфлама. За ову згоду е извиксала кондуре. И, јабогме, убради ону стоећу мараму.

***
Напуни се авлија чељади. Ђеца лармају. Мушкарци пијуцкају крај јагњета кое окрећу поред ватре. Све је на- љепоту. Кад је било после ручка, вамо, пред залазак сунца, под јабуком у авлији сједе прије Зорка и Ирина. Бијагу приближнијег година, иако је у потомцима баба Зорка измакла за читаво покољење од њезине прије. На вријеме јој се ђеца и унучад женили и удавали, те тако она дочека ваздан праунука, а прија јој јаком једно унуче. Мушкарчић. Међу њима двјема запођену се разговор.

– Драга пријо, код вас је све тако красно и питорескно, као у рају. Ово је величанствено. Готово надреално. Фасцинантно. Ја сам импресионирана и напросто очарана…
– Ма чини ти се. Није ово љепоте ни виђело. Но шта ћеш. Нема се куд. Горенаке високо а дољенаке тврдо. Трпи шта те снашло. Јопет, вала Богу, испородјеваше се ова ђечица, па кад се вако пођекад искупе, дође ти да полетиш.
– Гледам, пријо, како је божанствен залазак Сунца. Ово је стварно призор за документарни филм. Тако ме асоцира на Ван Гогове Сунцокрете. Једанпут сам нешто слично доживела негде на Медитерану, приликом крстарења… Ми смо као породица увек волели да путујемо. Не само на годишњи одмор, него кад год се за то укаже прилика…
– Земајле смо и ми око њиве сијали по ред сунцокрета. Вољо јадни Драгиша, Бог да га прости, д-украси њиву. Потље кад сунцокрет сташе и узрели, он га, веселник, посјече и полако уза стубе дигне на калкан од-штале. Кад се то горе осуши, па зими бациш мимогред пред кокоши, оне, убио иг ратос, кљуцају све једна мимо другу. Оће да с-подаве. Ма оће дизгину колко су то вољеле. Мешчини више но пшеницу. Па се раколе. И млого су боље носиле. Кадар им тај сунцокрет пасуе.
– Јесте ли Ви, пријо, кад вам је муж био жив, волели да путујете?
– Јесмо, но шта. Имали смо ти ми њиву доље, крај Мораве. У Заблаћу. Ома тамо иза парезанскијег кућа. То ти дође с оне стране планине. И ондак смо ишли да сијемо жито ан намине прољеће. Кад попрођу Младенци. Тијег дана ти е у календару они Божји човек Алексије. Неке године, кад се укаже лјепо време, и поприје кои дан. Потље смо силазили уз првоокоп. Па кад сташе, за огрт. Бивало е пођекад д-идемо пешке. Ал најчешће с коњима гор наТорлак, па потље наниже низ Бабљак. Била ти онда она шинска кола. Само тандрља, ко свети Илија кад загрми. Чуе се Бога питај докле. Није ти било, досле, овије љепота ково сад – гумараба и коекакијег згода. Па ондак, сјесени,ајд у бербу жита. Моравска ти е то земља. Попрјечају се мурузи ко ступци. Ал брање ишло подангубно. Комишало се на струку. Вели покојни Драгиша, сунце те гријало, јазук вући и комишину сад преко планине. Стрпа у купеснопове шашине са све оном комишином, па ако на зиму завали ране стоци, ћераћемо ондак, кад доспимо. Ако оснјежи, соницама ћемо. Зими нема некијег пољскиг послова. Развуче се ђубре, искрче врзине, попрскају шљиве и јабуке креозаном, нацјепа се дрваци, окруни се жито и то ти је. Да сад не дангубимо док је дужи дан. Д-отарошавамо посо. Да нас не увате кише. Треба да се оре, влачи, сије пшеница, да се скрде јабуке, повади компир, да се
пече ракија, да се наваше дрва за љепоте… Знаш каки ти је наш сељачки живот. Не знаш куш прије.

У том им Нада донесе каву. Кад је ишла малочас с бунара носећи кову с водом, чула је како госпођа Ирина помиње Ван Гога. Баба Зорка е, кад поспушта оне шоље, кришом вуцну за рукав и нако, да нико не чује, шану:
– Ова жена, ко да вантазира. Ништа не зна шта збори.
Кукуј мене, да л Мара севи што оде у ту кућу.
– Тетка Ирина – поче Нада да спашава ситуацију – ваља ли кафа?
– Перфектна. Баш по моме укусу.
– Има моја бабица слатко од вишања, од шумских јагода, од купина, од шљива, од дуња. Само да пробате. Ваља уз кафу. То мојој баши не можете да одбијете. Она то оставља с љубављу. Поврзе тегле целофаном и гумицом. Кад их поређа по шифоњеру, то вам је лепше од Ван Гогових слика.

– Па хајде, не могу то да вам одбијем.
– Башо, хоћеш ти да пробереш неку теглу за твоју
прију? – шћеде Нада да направи маневар да би у међувремено позвала Мару и тако предупредила могуће неспоразуме који су се, изгледа, заметнули у пређашњем дивану.
– Ма јок, дијете. Иди ти, ћеро. Коју гој узмеш, свака ваља. Очију ми мојиг.
Прије наставише међусобни разговор. О чему су збориле не зна се баш тачно.

***
Обадвије су се после двадесетак година, у дубокој, безмало стољетној старости, преселиле у вечност, Бог да им душе прости. Ваистину, гледајући у дубину њихових срдаца, међу њима није било великог различја. Сем спољашњег. Според наведеног, разликовале су се још и по томе што е госпођа Ирина користила миришљаве марамице, док се баба Зорка осекњивала, нако, прстима. И кад п ију к аву. Док је г оспођа Ирина е легантно држала левом руком тацну, а десном репељак шоље, коју е лагано с времена на време примицала уснама, водећи рачуна да кармин остане беспрекоран, дотле баба Зорка из дватри цуга испаручи шољу, срчући без снебивања. Немадијаше веселница кад да сједне, па да сједи. Нити да густира каву. Све је морала д-отарошава вришко, натрк. Сто послова има д-отаља. И да не одоцни да на-
мири пиљеж и сточицу за дана. Вољела е и пиленце, и кокошчицу, и овчицу, и крмачицу… и све им тепала. Тако е говорила и парадаишчић, купушчић, травица, ђетелиница, бураница, њивица. Па ђачићи, ђечица… Никад није говорила, ко пођеко: овчина, прасиште, телиште, мачкетина, кокошчина… Тим умањивањем она е исказивала радос. Баба Зорка е само јанпут увеличавањем исказала своју љубав и сјекирацију у исти трен. Било је то оне године кад је њена старија унука, Нада, којој су сви тепали Милка, а она: Миљка или Мико, родила другу ћерку – Марију. Та вест допре до бабе преко Веља Канцелара. Тако су звали шефа месне концеларије, који је имо телефон
на том његовоме послу, па је често аберима престизо и најревносније аброноше. Кад је до бабе допро тај абер, ко да е гађа гром из ведра неба. Еј мене, пустој, идобога шта ми се поради са моим Миком. Шта ли ће јој човек рећи? Сигурно ће бити љут на њу што му није родила наследника. Знала е она
млого случаева ђе су људи тирјанисали жене кад им не роде мушко дјете. Ко ће сјутра д-оре, да копа, да вотњаке сади, да бикове гаји. Ко ће да га смјени у тешкијем пословима. Ко ће Славу да наследи. Јел Славу ти не доноси ни
земља ни жена, но се она од отаца наслеђуе. И ако се неко привенча сјутра за то женско дјете кад сташе, он је дужан да слави славу својиг ђедова…

И тако, док се баба била с памећу дал да зове комшилук на алвалук, па да диже уку на своју бруку, бану њен унук из Чачка, с намером д-иште муштулук. Кад га е баба смотрила озго из авлије, она крене према њему, говорећи са очајем, ал потијо, да не чуе комшилук. Не мора они да знају њену муку. Баш би им било ћефчина. Каже:
– Јој, црни мој сине, шта нам се поради са пустом Миљком!
– Шта? – пресјече се човек.
Шта ли је могло да се деси отле-дотле?
Нема два сата како је био у породилишту и својим очима виђо и сестру и сестричину. Све било у најбољем реду. Милка пресрећна. Увек је говорила да би више вољела да буде јопет ђевојчица. А беба слатка ко мед. Четири кила и осамсто педесет. Румена. Црна коврџава косица. Дугачке трепавице. Веђе ко пијавице. Ма, ко упис.

Сто му јада прође кроз главу. По изразу бабиног лица види да е неки велики белај. Не зна само, да л се нешто страшно десило Милки, не дај Боже.
Или беби, Боже сачувај и саклони.
– Шта е било, башо, кумим те Богом?
– Јопет женско ђетуриште!

Фото: Беба, девојчица; Википедија