Фото: Фототека СЖ

Све чешће, дани лутају у магли.
Губе се са топотом кише.
Са зебњом хватам прегршт светлости.
Усамљено сунце у тамној долини неба
Све чешће не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра
у тишини препуној даха зиме
расутој у ноћи
Све чешће очи не сјаје од свитања
Визије лета не свраћају у радост
Заплетеност вала, оронула срећа
Покушавам од крхотина истине
Сковати лажно виђење,
Пружити руку сећању
Кроз душе умрлог лишћа.
И опет, исто.
Пут бежања утрт је
Млазевима јесењег дана.

*

Владан Пантелић: Срба Којић

Мени најдражим особама чије ми је постојање испунило и улепшало живот
Рођен 14. Јануара 1952. године у селу Велико Поље, општина Обреновац, где је и провео најлепше дане детињства и младости.
Поезију почео да пише још у основној школи. Објављивао је у разним публикацијама као и фабричким листовима.
Одувек је волео астрономију, осматрање звезданог неба, и много је читао и чита херметичку литературу
Стално је настањен у Железнику, где је још у време школских дана срео дугогодишњу љубав, касније супругу Љубину, са којом сада живи.

Србин стил и лакоћа са којом пише своју поезију је задивљујућа,а задивљујући је и складан слалом који прави својим изразима, у скоро свакој реченици. Дивна поезија Србе Којића! И диван је мото – (Мени најдражим особама…) којим се обраћа својим пријатељима.