Не зовите ме, на раскршћу сам.

Стојиш на путу путева – на сокаку јучерашњег обећања што лако одзвања.

Можда су ти капци тешки после бурних дана…јер ноћи ионако више нема.

.

Све се стопи у један низ дела и речи и црних поема…

што раздиру лако потку времена.

.

Или бар тако мисле они што знају мрачно да поје…

Забораве да се и њихове мисли роје

и да видне су онима чије очи не спавају.

.

Хоћеш ли право?

Ако ли не знаш – одлука неће чекати.

На тебе ће бесни пас таме први јурнути.

Звер поста свака лепа мисао

да слободе лиши свесну децу Творца.

.

Авај!

.

Нема им спаса…

.

Деци Творца? 

Не! 

Њима је благослов место снова дат,

да сјајно плове небом и трају лучом и јаром живота. 

.

Иза – остају сви они што дремају сред часа усуда.

.

Не зови ме.

На раскршћу стојим.

У себи вечности светла бројим,

иако им се не види крај.

.

Хтео или не, био вољан да живиш ил’ мреш – све ЈЕДНО је. 

.

Ево га иде! Ветар што носи живота сјај.

Једра набрекла ми, одох!

.

А ти…

Усуди се. Буди. Знај.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod