Фото: Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети, шета.
То све што с гране воду пије
где класје разлику стабљику слама,
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета,
биће да никада било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
кад се на лицу моме појаве боре
и кад се пробуде жита снена,
неми ће само освитак зоре
под велом житног, злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса!