Мира Видовић Ракановић: Лек

Фото: Звезде; Википедија
Разгрћем
Прошлост и садашњост
Огрнута
Плаштом ноћи
Пребројавам
Тишине у бескрају.
Од силних уздаха
Рањене ми очи
Живим у станишту
Голих душа
Где ми се
Срце овога гнуша
Очајна
Грлим звезде
Оне ме
Гледају и језде
Огањ сам
Што врелином жеже
Угасити немире
Све је теже и теже
Жудњу привијам
На болне груди
Ноћ тражи зору
Па и мене буди.
Године
Као медаље нижем
Вечито сутра
Пузећи стиже
Помилуј ме
Чежњи што искри,
Буди ми
Лек дуг као век
