Фото: Морска обала; Википедија

Босоноги ходамо по песку. Стопала нам лагано урањају, таман толико да остане удубљени траг, који тек надошла морска воде из другог налета спере.
Свежина приморског јутра обећава добро здравље. У ваздуху се осећа мирис соли и озона.
Смењују се поља ситног и нешто крупнијег песка. Размишљам колико је песак сличан води.
Обликује се према простору. Без присуства сунца потпуно је хладан. Притиснут сунцем потпуно је врућ. Око поднева врелина песка је неиздржива. Око поноћи је хладан као да га сунце никад није видело.
У себи не задржава ништа. Ни топлоту, ни воду, ни трагове. Ветар може да га мења како му драго, да избрише све утиснуте успомене.