Фото: Бела голубица; Википедија

За Миму НЕНАДОВИЋ

У нашој долини зелени се шумица,
У шумици ћути скривена кућица,
На кућици гнезда неких птица,
А у гнезду једном бела голубица.
Када пробуди се и полети светла птица,
Угледа је плаво небо и мала Милица,
Светост белу она носи да светли горица,
А низ облак у травицу скотрља песмица.
Кад перје умије оно меко као свила,
Светли по сред шуме, беле јој се крила,
Диве јој се птице многе и небеска вила,
Нежно сунце поклони се – три зечића мила.
Тако сјајно сунце, зраком грли птицу белу,
Облак нежни мирис проспе, замирише целу,
Дозива је Милица и поклања трешњу зрелу,
Али душа голубице сања гугут голуба у селу.