Фото: Динарско горје; Википедија

Хтјела бих ја на босиљак да замирише зрак
када сутон живота свуче тамни фрак,
гдје се ка небу пропињу као и бијелога галеба лик
један за другим, задњи душе крик.

Режи ме, режи, мој камене бијели,
нисам се ја у свили родила,
режи ме као вали побјеснило море,
по теби сам као дијете боса ходила.

Гдје си се скрио животе, што ли кутриш ко осека,
распукла ко кам, стигла ме нека судбина прека,
кад би ме мати опет родила,
међ’ шкриље Далмације би своје гнијездо свила.