Фото: Раширене руке; Википедија

Када бих имала
довољно велике руке
да загрлим сваког ког волим,
винуле би се до неба,
дотакле би царске двери,
пипнуле би и звезде
и сунце и све што треба
да се живи и да се весели.
.
Када би могле и да лете,
да стигну брзо у даљине,
помилују наше расуте,
кажу им приче из отаџбине
и оставе им мирисе меке
хлеба и вина и детелине.
.
Да ли би мало такле и тебе
што стојиш негде у својој тами?
Да л’ би ти рекле да те желе,
само да милују, само да воле
јер руке моје само дају,
пружају нежно и праштају.
.
О, кад бих могла да пригрлим
све који у срцу ми стоје,
да им кажем да су вољени
и да сви заједно негде постоје;
у мојој песми, у мојој мисли,
сузи и сећању,
и моме бићу.
Заувек вољени и загрљени!