Фото: Тијање; Снимак ВП

Верујем да ћемо се
једном срести.
Кад нам усахну
земаљски сати
Да ћемо поново
приче плести,
желети да се
прошлост врати-
.
Под другим небом,
негде далеко.
Са другим сунцем
златнога сјаја.
Бићемо сама, тамо неко,
са душом,
нашега маја. Мириса.
.
А можда и тамо
буде пролеће,
зелене ливаде,
песме и риме.
Са жарким летом
увело цвеће,
у јесен лишће,
ветрови и кише.
И загрљаји хладне зиме.
.
Верујем да ћемо се
Једном срести.
И разумети као сада.
Схватити да су године прошле
у трену. Векови.
А душа млада
пространства мери,
не жели стати.
.
Не жели таму,
тоне у бело.
А ми заједно,
са висина
са сетом у срцу,
гледаћемо,
твоје Тијање
и моје село.