Душан Стојковић: Ратови ће престати, Барбара

Фото: Фототека Србског Журнала
Рат ће се завршити, Барбара
ми више нећемо имати дом,
неће бити важно да ли је јаје
ровито или је пшенични хлеб
са осиромашеним уранијумом.
.
Нећемо имати школе, ни цркве,
наша деца постављаће питања
о којештаријама и тражиће од
нас разлог да не оду одавде.
.
Рат ће се завршити, Барбара,
ми више нећемо имати дом,
ми се више нећемо волети и
уместо наших гласова чућемо
само сирене, рафале и бомбе.
.
Рат ће се завршити, Барбара,
Али ти више нећеш бити иста жена
И ја нећу бити исти човек.
*
Владан Пантелић: Душан Стојковић
Данас читаоцима Србског Журнала представљам
Душана Стојковића, интересантног песника,
лаког и ефектног стила, са песмом …Барбара.
Онолико колико сам упознао Душана кроз његове
песме, које су мени биле доступне, он се бави,
сасвим условно речено, са три теме: о Јин –
девојка Барбара, о мајци, а пише и на призренско –
јужноморавском дијалекту.
За нас мушкарце постало је природно да пишемо
о девојци која нас је можда оставила, или је
била на други начин недостижна, или се нешто
испречило на путу ка заједничкој срећи. Тако сам
и ја писао о мојој Бар-бар-и, Ана-Марији која је,
уствари, била туђа, а на мене је дражесно
намигивала, газила по моме стопалу, и …
нестајала у једној од своје две личности..
А друга, Аријана, била је стрпљива, чекала
је да завршим велике школе, а онда се десило
нешто тешко са њеним здрављем…
Убацио сам моју причу у текст о Душану и Барбари,
просто да подсетим нас мушке да почнемо
трошити мастило на писање о оној особи која нас
увек чека, која нам кува чај и скида врућицу,
пази децу, и која се никад озбиљно не наљути,
никад није залупила телефон или ућутала.
То је наша хероина која стрпљиво чека да ми
одрастемо и сазрелимо и срцем је угледамо.
Мајка је, наравно, незаобилазна тема. То је прво
женско биће које смо угледали, која нас је свила
на груди у периоду наше безпомоћности, страха,
у нашем чуђењу. Душан о мајци пише јеноставно,
али узвишено: Моја је мајка имала душу монахиње
и била је моја икона.
Дивно је што Душан негује наш језик чувајући и
објављујући и на дијалекту, што даје посебан
значај његовом укупном стваралаштву:
Овај народ неје шунтав,
знаје си он што си треба.
У жито си иде кукољ
и погача преко ‘леба.
Душан, песник који ће освежити Србски Журнал.
