/Мојој мајци, Марици Ковачић/
.
Јулске вечери, врелином лета
безглаво промичу и траве плету.
Знам да над баштама душа јој шета.
Видим јој тамних зеница сету.
.
Чекам да једном, у праскозорју,
душа се моја са њеном сретне,
па тихим сусретом, на обзорју,
насмејем њене очи сетне.
.
Те очи драге чекаше мене,
с питањем тихим када ћу доћи?
Не слутих да јој умиру зене
и да ме неће видети моћи.
.
Сад мислим, Боже, шта би мати
рекла, када би мене у пољу срела?
Само би Ти то могао знати,
како би у жељи сагорела.

Фото: Праскозорје; Википедија