Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде
и реч коју држиш у устима.

Фото: Мандрагора; Википедија