Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.
.
Сан је био мој пут, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам срце кô коња зеленка
кога никад нико није зауздао.
.
Па нека ми лизне руку бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
прошле ноћи нико није ме сањао.
.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам песму кô коња зеленка
ког сам дизгинама риме зауздао.
.
Избледеће гиздаво небо, избледеће
живописна земљица на коју сам свикô
и ја предосећам да ме ни следеће
ноћи нико неће сањати, о нико!
.
Сан је био мој сјај, мој одсјај и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао
проћердô сам живот кô коња зеленка
кога нико никад није зауздао.
.
Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не стекох свој кутак ни у чијем сну.

Фото: Фототека Србског Журнала