Да ми се подсмеју пакосне речи неке
Да парчиће смеха за мном
Разбије пријатељ који
Да гост незвани
Сумње прошета господарски мојим путем
И погледа ме очима закланих јагањаца
Од којих постају буљооки страхом и дани
А јама бесмисла
Отвори чудовишно огромно око
И из ње викне од‌јек ружног сна
Што смо већ једном доживели
Оживи ругобе ратне траг камени
Који су подлокале кише
Па се под њега уселиле стоноге мрака

Чему, чему све остављаш
Због једног осмеха
Чему све кидаш
Због једног несигурног сна
Чему све стављаш на коцку
Због једне нежности

Осмех је скупоценост већа
Од сигурне стрехе и злата
Нежност је већа
Од уходаних сутона без шапата
Мир је привидан –
Немир и грубост свакодневна бездана рана
Коју ви не видите
Парчићи нечијег смеха који ви не чујете
Игру бачених камичака
Милостиње не зовите љубављу
Жена би да се изгуби
У живој тишини шуме
Знате ли шта је жени,
Шта је мени нежности грумен

Фото: Песникиња Мира Алечковић; Википедија