Била си лепа
као месечина
у плавој хаљини
са јатом звезда у коси
које обасјавају
пут до мојих загрљаја
које ћу вечно чувати
за позне године
када ове протутње.
.
Наша љубав
већ одавно
на пепео мирише
и згариште старих жеља
које једна јесен
заувек угаси
…али драга
не можеш ми забранити
да моје мисли
иду теби
и умру сећања
на један град
и две реке
чији ће валови
вечно грлити
друге љубавнике
…а ми смо били заробљени
заспалим чежњама
негде у неким
напуштеним вагонима
који нису имали
своју мирну станицу.
.
…не можеш ми забранити
да волим Млади месец
уместо тебе
и звезде
у твојој плавој коси
које нису никад тражиле
наше изгубљене трагове.
.
Драга моја…
сад више и не знам
да ли смо били пријатељи
или љубавници из великих романа
можда…ту негде
…или нигде
или ништа нисмо били
до два слепа путника
која су тражила
своју срећну звезду
које на небу нема.
.
Небо је нестало
само још месец лута
са јатом звезда
ивицама бескраја ноћи
тражи једну звезду
која се откачила
од Великог медведа
или можда…
моју одбеглу строфу
из песме о теби
која се крије у омагљеним сновима
заклоњена месечевим српом
и не жели бити у песми
која шапуће тугом
коју не волиш
а која ти можда и не стоји
не умеш да је болиш
…није свако за тугу.
.
Ноћ се успавала
и дрхти као уплашена срна
па је ни озебла јутра
ни недељна звона
не могу пробудити
још сања …
једно лето и једно море
и пешчани сат без песка
који се отопио
испод наших врелих стопала
…а море се удавило
у капима суза
које оквасише
наша распукла срца
на пустој обали
коју мијују мириси агава.
.
Ноћ спава међу звездама
у загрљају строфе
која чека другу песму
а ми нисмо знали
да има још светова.