Блудно гледам твоју богородицу свету,
што мирише ко гробови у цвету,
па ме је стид да живим.

Нада мном мирише у облацима сивим
шума твоја фрушка,
од тамјана кадионица сребрних.

И док звезде гаси ветар липа
ја се смрти дивим.
Она ми се чини једина чиста
и поносна судбина мушка.

А икона се блиста.
И ко румене очи,
вино што бела рука точи,
задиру ми у груди дојке беле,
са ранама сред врха нага
Богородице твоје.

Једине драге пред којом клечим,
јер на њој не могу ни моје
блудне горке очи невеселе
да оставе трага.

Фото: Манастир Раваница; Википедија