Драгош Павић: Моја свест

Она је чиста блудња
и моја неостварена жудња
Ноћ и Дан и моја Свест
носе у души немили хаос
лудило снажно
огромно као космос
чини да мислим на смак света
не знам да ли од пра претка
или од неког другог
далеког почетка.
.
Где ћу да нађем тој ватри спас?
.
Израста жеља мојих пријатеља
да сажаљењем убују моју част
Покушавам да смислим излаз
из ове тајне,
вера у живот
хоће да ме скрајне
на маргине смисла
ил’ дубине пакла
ал’ ме није рука
Луцифера такла.
Па се надам нади да ме ослободи
у смираје душе да ме чврсто води
Свему томе неко се противи
мора и са паклом
да се гордо живи
јер тамо је само
тој немоћи крај.
.
Ако је то стварност
где се душа рађа
нетаће распеће
и настаће хаос
вратиће се жртва
што се човек зове
да за свога века
притегне окове
и тако при свести
која јесте вечна
дочекано узме
отрова ил лека.
Фото: Фототека Србског Журнала
