(Миливоју)

Да ли си, можда, гледао икад
свитање у сплету хајдучких трава,
ил’ можда нећеш заборавити никад
детелину дивљу, мирисних глава?
.
Кад ветар збуни пркосне траве
и њихов полен кроз њиве разнесе,
окреће ка сунцу сунцокрета главе
и песму цврчка до реке пренесе.
.
Да ли Те, с вечери, занео некад
модрих латица различак плав?
Можда Ти није пресекао никад
Твој пут кроз траве млади мрав?
.
Како ти нису рекли из трава
крилати коњици што љубе нит
док трепте крилима заборава
да си морао понети штит?
.
Па да се одбраниш од љутог роја
кад кораком својим полен скидаш
са глава сунчевих, златних боја
и пауку, на стражи, мрежу кидаш.
.
Зашто ме ништа питао ниси?
Па, ја сам то, још давно знала
да у мој живот дошао Ти си,
и ја Те вилинским коњицем звала!

Фото: Вилин коњиц; Википедија