У човеку не тражим човека
нити његове слабости, ни корен греха.
Тражим ону радост заборављену у њему
дечијег смеха.
То мени даје слику
о вредности бића овог века.
Тражим у њему Исусов одраз.
Не занимају ме
његове победе ни пораз.
Тражим светлог детета меки образ.
Тражим једино вредну чистоту душе.
Оно што људи кад одрасту
у себи угуше.

Заробљени су болом и с муком живе.
Некада плаве очи
постале су од заједљивости и смога сиве.
Тражим у људима дечије осмехе живе
који неправедно затрпани
негде у дубини себе криве.

Ех, да су се само мало смејали лепше,
недаће садашње биле би смешне.
Самопоуздања нико нема.
Узалуд су сва ордења
и трагања и запомагања.
Велом прошлости остаје покривена тајна.

Док су мали били,
због срамоте осећања крили
па су се у окрутностима заробили.
Гнезда нису како треба свили.
Од себе се одродили.

Молим те,
брате мили, нека још једном
из тебе испили то пиле жутокљуно.
Знаш да си добар, вредиш пуно.
Удахни полако и све остало је лако.
Само се осмехни као некад што си.
Немој да те брину те седе у коси.
Нека их живот као лишће јесење носи.
Никада није касно да спознаш ко си.

Фото: Фототека Србског Журнала