Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…
Она би да ме Првотном сну изручује!
Хоћу планине – велике, веће и највеће,
На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.
.
Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…
Он би да ме у свилен кревет одвуче!
Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,
Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.
.
О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!
Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!
Смераш у срца да широм отворе врата,
За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…
.
Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…
Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.
Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!
Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!
.
Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!
Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!
Хоћу очишћену потку свих бића и планета!
Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!

Фото: Пртедјутро у Београду; ВП