(стара песма – записан,
за мене никад интензивнији сан,
скоро дословно доживљен)

На улицама светле телевизори,
преносе оцртан бели кукасти крст.
Градом, кућама и двориштима људи
шета црни шешир и под њиме зулуф.
.
Увијен мрак небески појео боје,
прогања доброг човека свеистине
скривеног у планинама старих вода.
Пола народа већ знало је шта следи,
.
друга половина истога корена
немо гледа реку што сасушује род!
Немо гледа себе, немо гледа сунце,
трагично немо нестаје – ишчезава.
.
У центру града служи се литургија,
у олтару седам светих свештеника
не слутећи надолазећи догађај,
запричаше се за време јеванђеља!
.
Први свештеник богоудубљено чте,
други, лепо и учтиво, помно прати,
трећи се у чуду осврте остатку,
остала четворица међ’ собом зборе.
.
Један од четворице свој говор води,
други од њих се чак тој причи смејао,
трећи свакако јеванђеље не прати
док четврти нешто одговара првом.
.
Све то беше и сувише озбиљна ствар!
Ваздух се згруша и постаде све гушћи,
њихове одежде помало тесније.
Слово пропаде, иконе оживеше!
.
И одједном ту се створи силни огањ,
мало испод плафона олтара цркве,
сажеже и спржи књигу читалаца,
разори сто, свећњаке! Људи падоше!
.
Свештеници побегоше из олтара,
књига у жару оста полу читава.
Јави се тада мали дечак Богослов,
пред остатком, узе шибицу и рече:
.
„Имам име, имам време, имам датум,
не брините јер знам како пчеле лете.
Спашавајте се, ево почетка краја“
Уз те речи запали остатак књиге.
.
Улицама изван људи се страшно клаше.
Лав све помно гледа са стране у чуду,
запита орла што је небом летео
„Што си се уморио а теле није?“

Фото: Орао; Википедија