Андријани Стојковић – Глумици

Та жена из другог времана,
са другачијим неким осмехом.
Не знам из којих даљина корача
и смеје се она
Да, са самих
звезда је.
Како да јој кажем
треба ми кап тебе,
да лакше дишем…
буди моја васиона.
Добро вече,
ја сам Михаило.
Ти коју први пут срећем,
морам ти речи
да ми је жао,
што нисам знао,
да ће ноћ упалити звездане свеће,
ишао бих до Ботаничке баште
и читав дан бих за тебе брао цвеће.

Биће ово лепо вече, рекох…
посебна ноћ.
Пружа руку,
„добра вам ноћ, Андријана.“
На отменом лицу
сија јој осмех
Прамен косе заигра јој на високом целу,
као да је у њему начета пукотина сна.

Седам поред ње,
замишљен пред њеном лепотом.
Са осмехом рекох
упознао бих
године твоје.
Упознај ме са
твојим животом.
Колико си пута прескакала
облаке своје?
Колико си пута пребројавала звезде?

Колико знаш да волиш?
Да ли си научила да се за некога молиш?
Колико си пута
се враћала по
нечију руку,
и стављала у њедра,
да се насити близине?
Колико си пута
плашила срце
да ћеш незаборавно заволети

Да ли си била до Петрограда?
Како се носиш са светлима велеграда.
Кад се ноћу враћаш,
свира ли се соната, или
ћуте сказаљке сата.

Волео бих.
Волео бих да могу
да гледам,
како пред тобом Дунав снева.

Волео бих да могу
да гледам
како врелих
босих стопала,
љубиш песковиту усну, његових обала.

Волео бих
И кад обале свану,
да ти љубав,
замирише на длану.
Волео бих.

Ја, саам и река,
чује се шапат лишћа
Дозивам Месец,
куда ћеш?
Луке су затворене!
Једино место
где има
право гнездо,
јесте љубав.
Открићу ти тајну
па ћу данима ћутати,
или ћу нестати.
Бојим се,
улицама ћутим,
као да ми више не треба ноћ…

Фото: Фототека Србског Журнала