Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото: Вечност иза Вечности; Википедија