Беше једном то сеоце
Куће мале, људи већи
Кора хљеба тешка бјеше
 Али никад краја срећи.
.
Земљом руке изборане
Свака пора причу има
Уз огњиште прича тече
Ђе је човјек међ људима.
.
Причало се тад о свему
Највише је шале било
Неко што је проживио
Неко што је у сан снио.
.
А ми мали слушали смо
Сваку причу ко успаванку
Љубили смо оцу руку
И грлили милу мајку.
.
Никад нисмо били гладни
Мада ничег није било
Пунс душа, пуно срце
И мајчино топло крило.

Фото: Дуги До – Његуши; Википедија