Посвећење у Витезе Праисконог Реда је веома тешко. И тежак је, претежак, пут до витешког посвећења. Тисуће обичних витеза, сјајних руковаоца духовним мачем и самострелом, другим оружјима, оруђима и вештинама, није посвећено. Нико их није позвао. Не зна се тачно ко позива, ко прави изборе, по којим правилима, нити се зна где се врши посвећење, нити се зна ко су седморица оностраних који су посветили Мансанмана Оставреног, који је, можда, Велики Витез Праисконог Реда пред којим се сада полаже испит. То, наравно, није знао ни витез Лавоним када су му се почели отварати титрајући знаци који су га привукли, и које је почео да прати као да га магнетом вуку. Инстинктивно је променио стање свести и укључио све своје осетилице. Опрез је највећи савезник великих витеза. То је посебно чуло које се изграђује на највишем нивоу бића, циљним тиховањем и очвршћењем, кроз дугогодишње соколске школе за одабране, а кали кроз тешке борбе на живот и смрт.
* * *
Када је, борећи се крајњом снагом за дах и живот, изронио из дубоког језера, указала му се стрма обала. Пронашао је погодно место и изашао из воде. Између стена угледао је плави цвет, налик на љиљан, са три жута тучка. То му је личило на добар знак. Можда би могао да одахне и сакупи снагу. Ко зна колико је био у полусну, јер витез не сме да спава, када му се учинило да га цвет, својим њихањем горе-доле, призива на покрет. Изнад овог цвета, високо на стенама угледао је други плави цвет, који се, такође, њихао, мада се ни поветарац није назирао. Лавоним је кренуо путем знакова. Полусан му је повратио снагу и расположење. Нећемо описивати муке приликом пењања, јер муке прошлица за витеза престају на следећем кораку. Прошао је поред другог цвета и застао на стенама да збије снагу за пењање ка трећем цвету, на високој хридини, који му је весело махао.

У изнемоглу свест му се увукуше тешке слике из језерске борбе са духовима крви. Сав се стресао гледајући нанова слике својих искушења које га, за мало, нису потопиле. Ове слике га допунише водом снаге и он се поче опрезно и зналачки пети ка хридини. Лавониму је било савршено јасно да је ово његов успон живота или смрти. Одавде се могло само према трећем цвету или наглавачке према првом.
На хридини је остао лежећи. Није било ни трунке резерве која би га усправила. Испразнио је последњи атом снаге. Није могао да подигне руке да обрише зној и крв који су му се сливали у очи. Умор и неизвест пута обрисали су му мисли. Само непомич-опрез му може вратити снагу. Постао је налик стени на којој је лежао.
* * *
Усправио се када га је испунила небеска светлост. Инстиктивно је запевао силницу од праискони: – Ах та буре мани того… Испред њега се отворила царска трпеза пуна укусне и разноврсне хране. Подтелепатски глас му је понудио да изабере храну по жељи срца.
– Хоћу Златни орах, рекао је Лавоним.

Трпеза је затреперила, храна се ускомешала. На површини трпезе појавили су се прекрасни колачи и божанско воће. Лавоним је завукао руку испод заносне понуде, пронашао Златни орах и појео га не оклевајући. У истом трену нашао се у Златном граду испуњеном златним пирамидама, разних величина и облика. Осетио је око себе много наоружаних и невидљивих ратника. Брзином муње одбијао је ударце и заузимао нове положаје чувајући леђа. Био је сконцентрисан са укљученим осетилицама и успешно одолевао свим нападима. У једном трену док је стајао испод високе зарубљене пирамиде, осетио је да је опкољен. Надчовечанском снагом скочио је на врх пирамиде спреман за нове нападе невидљиваца. Смирио га је Глас који види и који зна. Угледао је Великог Витеза испред себе који му је нечујно наредио да седне на златни трон испред себе. Урадио је то крајње опрезно не испуштајући свој мач.
– Остави своје оружје, овде ти више неће требати

Сада ћеш в и д е т и сврху сваке борбе и не-борбе и в и д е т и ко си.
Затвори очи, исправи леђа, и подигни се у духу изнад свих својих мана и врлина. Остави мисли и идеје, осети празнину, и мирно, мирно, прати визију. Не узноси се и не падај. Постави се на своје најдубље себе на седам нивоа и прошири се кроз тробојни безкрај. Још се прошири…

Добићеш астрално име Мythryl. И добићеш нову и непробојну витешку одору од Белог Јелена Једнопотезца. У њој ћеш бити покретан, без тежине и непобедив.
Мythryl је клекао у великом поштовању. Није га захватила гордост
Одавање поштовања је знак дубоког разумевања и сасма особито посвећење…
-Сада иди Митхриле. За неколико месеци, на свом новом задатку, осетићеш олакшање и велику промену. Тада удахни у сваку ћелију свога бића своје право, духовно име – Митрил. Усправи се и остани усправан и свестан у свим искушењима! Шири знање, шири радост, проповедај о лечењу са свешћу.
И буди благословен!

Фото: Мансанман Остварени; Аутор Љубиша Сабон Ловац