Ко светиљка која тиња, и куња,
мутним се сјајем прелива дуња,
тај сјај: све месечине у њ се слише,
сјај, ал’ и мирис, јоште више,
тај мирис који нас увек сећа
да негде – ван земље – постоји срећа,
и да смо, пре но што смо на земљу пали,
све већ видели и знали.

Фото: Дуња; Википедија