Бивајући једном на путу свом, ратник је јахао неким старим стазама њему знаним. Споља ни звука сем ноћних или у сумрак пробуђених бића, шумског света што бди док људи сневају.

Мислима далеко одавде, близу вечности, иза маглених гора негде изван схватања данашњице, један човек иђаше усуду свом.

Неоптерећен, довршен а рад за нове зоре што трепере у измаглици будућег.

Ипак, терет који носи није перјано лаган нити претешко бреме, већ лични печат, воља и знање што често знају отежати пут.

Леђа пак, носе све, рамена и прса душе која не зна за смртника терете.

Лак је њен пев сред путева Златног Ирија, негде у дубинама времена…до ког је прави пут изгубљен.

Нада је једина што носи жар, те каже „да оно што је изгубљено се још увек може пронаћи“. Нису сви што лутају – изгубљени, па ни Пут Права.

Њим ходају меке душе. Душе што сијају светлом Ирија, светлом светог Живота, самог Творца што оваплоти све. Мекоћа прекаљена мачем, струјама немира и чељустима бездана. Окупана јутарњом росом подно Свете Горе, пре нек људи почеше градити.

Мисли теку, лишће шушти, копита батају.

Одједном као да њу тражише, указа се прилика једна. Танана светлом окупана, обриса глатких а јасних очију и усана. Огњена.

„Да ли желиш путем вечности?“

Чујно нечујно упита…

Ратник и Песник у трену стаде. Коњ фркну, зарже меко и погну главу…

Да ли Валкира са Севера Старог или је Вила пред мене стала, упита себе Човек тај.

„Све оно што ти срце збори, веруј му. Зна…
Чекам те Ратниче, чекам те човече, да ли би ходио Путем Права ма да све против тебе ужасно – не спава?“

„За мене другога пута нема, ни стазе што Светлу не води, камо ми срце вазда ходи…“

Осмех и сјај.

Светла сјакнуше нестаде дан, ноћ и све. Само душа чиста и мирна остаде. Пред њом река од злата и сребра сва, воде живе што носе сјај Неба првога. Ехо првостиха одзвања тихо. 

„Ја знам. Нисам нико.“

.

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић