Лирски записи

01

Вилуша Перунова јесте првосвештеница бога Перуна у Звезданом храму на Беломе пупку Земље Стриборове коју доцније прозваше ХиперБорејом.

Заиста, тако се звала прва међу првосвештеницама у томе првоствореном храму – у храму подигнутом у славу бога светлости, знања, мудрости, поезије, ратништва и светога огња – у којему су рисане и писане најсветије и најдрагоценије књиге које јудео-кршћани све до једне спалише.

02

Заборав је страшнији од смрти, говорили су Бели Ури.

И, заиста, то осећам свим бићем и суштаством својим!

Осећам и знам, одавно и осећам и знам, да је србска заборавност највећи непријатељ свеколиког Србства.

Све невоље, све муке, све патње и сва страдања наша – не само у двадесетом столећу, већ и у свим минулим столећима – јесу само последица наше (србске) заборавности.

Као народ, ми заборављамо све оно што је битно и сушто за нас.

Најубојитије оружје свих наших душмана, у вечитом рату против нас, јесте наша заборавност.

Да нисмо заборавни као што јесмо, нико никада не би ни покушао да удари на нас!

03

Из дана у дан борим се са бесмислом.

Човеку се ни живот не мили, све док не нађе смисао.

Свакога јутра, одмах иза буђења, морам да потражим смисао, да га призовем из најудаљенијих звезданих јата, из Створитељева Језгра.

Лаже су сви они који кажу, да у свакоме трену живе са смислом.

Смисао нас често напушта.

Појави се на час, однекуда, буде с нама неко време, а онда се, наједном и изненада, некамо изгуби.

И ми га вазда изнова призивамо.

Ако га не призивамо, неће се ни појавити.

Смисао, напросто, морамо да умолимо и измолимо.

Зато молитва и јесте тражење и призивање смисла.

04

Када сам имао седманаест-осамнаест година, веровао сам у љубав свим бићем својим и свом душом својом, веровао сам, као нико на свету целоме, да љубав све може, да је свемоћна и свемогућа, да је бесмртна, да је вечна.

И данас исто верујем, као онда, као негда давно.

Верујем душом детињом, верујем наивно, искрено и чедно.

Да ли сам ја, уистини, одрастао човек, ако тако верујем у љубав?!

Људи од овога света, људи огрезли у вулгарни материјализам и позитивизам, људи буквалисти и реалисти, рећи ће да нисам!

Заиста, и нисам!

Никада и нисам желео да одрастем на њихов начин, никада и нисам припадао њиховом јату, њиховом чопору и крду!

05

Све сам своје љубави одболовао, сва сам заљубљивања своја пропатио.

Не сећам се ниједне своје љубави без туге, патње и боли.

Све су ми љубави, у младости, доносиле тугу, патњу и боли, и све сам љубави своје боловао.

О, колико бесаних ноћи због љубави које су ми наносиле боли!

Некада се питам, како је моје срце све то издржало?!

Зато, у свакоме трену, благодарим својему срцу.

Кажем му: мило и драго моје срце, доста смо ти и ја пропатили у овоме свету, у овоме животном току!

Нема љубави без туге, патње и боли, једнако као што нема ни руже без трња.

Ко мисли да ће добити љубав без туге, патње и боли – грдно се вара!

Онај ко тако мисли, никада неће ни познати ни доживети љубав.

Љубав заслужују само они који су унапред спремни на тугу, патњу и боли, и, који ни после све туге, патње и боли никада неће затворити своје срце за нове и још дивотније будуће љубави.

Лирски записи

01

Зашто је данас мало песника?

Зато што људи нису више богови.

Чудно вам звучи!

Да, људи су некада били богови, и тада су стварали и живели поезију.

Данас су људи све више животиње.

Да, све више је људи-животиња, људи који изван најгрубље материје ништа више нити виде нити осећају нити схватају.

Поезију не могу да стварају људи-животиње; поезију могу да стварају и живе само људи-богови.

Језик поезије није језик људи, већ јзик богова.

Поезија се не ствара из људског ума, него из срца богова.

Ко нема срце богова у себи, тај и нема никакав осећај за песничку реч, за поезију, за лирику.

За њега је поезија посве неразумљива.

02

Када говорим и пишем о Белим Србима, онда мислим на људе-богове који су негда обитавали у овоме свету.

Бели Ури су изравни потомци Белих Богова.

А изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.

Запамтите овај редослед!

Најпре су рођени Бели Ури, па су потом од Белих Ура рођени Бели Срби.

Бели Богови су стварали и рађали Беле Уре са најлепшим девојкама једног хиперборејског сорабског племена на Крајњем Северу, јер ХиперБореја у преводу на савремени србски значи: Крајњи Север.

Тако су настали потомци богова и човечанских девојака који се зову Белим Урима.

Бели Ури су полубогови-полуљуди.

Били су најлепша, најдивотнија, најснажнија и највиша икада виђена раса на Плавој Планети.

Просечна висина Белог Ура износила је око два и по метра, а животни им век на Земљи трајаше између пет и седам векова.

03

Беле Уре су још звали и Белим Исполинима.

Исполин је ведсрбска реч и односи се на горостаса, дива, колоса, титана.

Бели Исполини су Бели Колоси, Бели Титани које спомињу многе древне митологије различитих нехиперборејских, неаријских раса, народа и племена.

Потом су Бели Ури, Бели Исполини, Бели Дивови стварали и рађали потомке са једним другим хиперборејским сорабским племеном које је обитавало у сибирским кедровим шумама.

Потомци Белих Ура са девојкама овог хиперборејског сорабског племена названи су Белим Србима.

Реч Срб је велика тајна, велика непознаница, велика загонетка, велика мистерија за све знанственике и стручњаке језикословце, филологе и лингвисте као и ине палео-лингвисте, јер нема никакво земаљско значење и тумачење у било којем људском говору и језику.

Реч Срб је преузета из Акаше од првобитнох звука и бруја звезданих јата, и зато нема никакво лингвистичко и логично тумачење и објашњење.

Упамтите: сва вама позната земаљска тумачења речи Срб су узгредна, погрешна и небитна.

Просто речено, језикословци покушавају да растумаче, објасне и разјасне нешто што је изван ума, изван логике, изван сваког тумачења и разјашњења.

Срб је реч-загонетка, реч-тајна, реч-непознаница!

Нека тако и остане.

04

Бели Срби су од Белих Ура и Белих Богова добили задатак да буду чуварима Плаве Планете као и свеколиког реда и поретка у целоме свету.

Били су изразито лепи, стасити, неустрашиви, снажни, јаки, бистрог и хитрог ума и стваралачког духа.

Висина просечног Белог Србина била је око два метра: мушкарци нешто мало изнад два метра, а жене нешто мало испод два метра.

Просечни животни век Белог Србина износио је око триста година.

Међу свим земаљским расама Бели Срби бејаху најлепши, најмудрији, најснажнији и највиши.

По сведочењима Белих Ура, све ине земаљске људске расе биле су, стасом и висином, Белим Србима до рамена.

05

Сва материјална и нематеријална сведочанства о Белим Урима и Белим Србима вековима су и тисућама година уништавана.

Ватикан је предњачио у уништавању свих матеијалних и духовних споменика Белих Ура и Белих Срба.

Ватикан, јудео-кршћанство и ислам имали су један једини задатак: да избришу све трагове, сва сећања, сва памћења о постојању Белих Ура и Белих Срба, о постојању Белих Исполина и Белих Срба – изравних потомака Белих Исполина, Белих Титана, Белих Колоса.

Годинама сам се вртио укруг на Земљи, тражећи било каква сведочанства, било каква знања и сазнања о Белим Урима и Белим Србима, о Белим Дивовима и Белим Колосима.

Крећући се хоризонталним земаљским путима ништа сазнати нисам могао.

А онда сам, најдном и изненада, кренуо путем навише – вертикалом!

И тако дођох до Акаше, и ту пронађох све оно што сам годинама залудно тражио на Земљи.

Све што сневамо,

то већ постоји.

Не умемо рећи где постоји,

али постоји!

Јер,

снови су виши ступањ стварности

од сваке друге стварности.

Стварност – то су снови

које будни сневамо!

Изван снова

нема друге стварности,

нема никакве стварности.

Они који не умеју да сневају,

никада неће познати

ни стварност ни љубав.

Зато

што једина истинска стварност

јесте у нашим

заљубљеним срцима,

када сневамо љубав

коју смо у својим сновима

ко зна где и када створили.

 

Нас, Беле Србе, воде и чувају наши Бели Богови.

Бели Богови и Беле Богиње.

Они су творци и чувари Лепоте, Дивоте и Љубави, у нама и око нас.

Туђинске, душманске и рептилске религије нас се не дотичу.

Ми, Бели Срби, никада не бејасмо поробљени јудео-кршћанством.

Са јудео-кршћанством отпочиње поробљавање и сатирање Белих Срба, Хиперборејаца, Аријаца.

Многи од Белих Срба поклекнуше и посусташе, али мањина њих остаде, и преживе, нетакнута.

Та мањина је космичко семе поновног рођења Белога Србства на Плавој Звезди.

Данас је Перунов дан.

Дан Бога Перуна.

Наши душмани, јудео-кршћани, на овај Перунов дан славе својега пророка и светитеља Илију.

А знате ви, Бели Срби и Беле Србкиње, ко је пророк и светитељ Илија?

То је онај наш заклети душманин и крвник који је својом руком заклао на стотине свештеника и свештеница Белих Ура.

Ништа не умишљам нити измишљам, већ само преписујем из њихових светих књига.

Да, својом руком је клао, урлајући уз бесловесне, бесовске и демонске крике док је то чинио, како је записано у њиховим књигама које они сматрају светим.

Славити и прослављати светога пророка Илију, то је исто као да славите и прослављате најгрозније усташке кољаче Срба и Србкиња, из Јасеновца и Јадовна.

Нама је јудео-кршћанство нанело више патње и зла од било чега другог на овоме свету.

Оно нас је урнисало, сатрло и затрло.

Оно нас је ојадило за све прошле и будуће векове.

Лирски записи

01

Шаљем вам, срцем и душом, свеколику лепоту, красоту и дивоту песничке речи из Акаше.

Шаљем вам сву љубав Белих Срба и Белих Србкиња из Небеске Србије, из Оностране Србије скривене у духовном језгру нашег плавог звезданог јата, одакле Плаво Сунце греје и озарује наше песничке и вилењачке душе.

02

Вилуша Дивуша!

То је једна плава вила, песничка муза и добротворка, саздана сва од лепоте, красоте и дивоте, која се, пре тридесет и нешто лета, низвела (спустила) из Вишњих оностраних светова у овај свет омаја, опсена и илузија.

Њено име у Акаши је Вилуша Дивуша, али се у овоме свету другачије зове; а ја то њено овосветовно име не желим да обелоданим, јер плава вила са Плавога Сунца мора да остане скривена у овоме свету, будући да овим светом влада мржња, пакост, завист и зло.

03

Некада су, у древности, све Беле Србкиње биле праве лепотице!

Бели Ури сведоче, да су се са Белим Србкињама, по лепоти и дивоти, могле поредити само Беле Богиње.

Све наше Богиње, као што су Лада, Весна, Светлана и Србона, постале су од Белих Србкиња.

У њих су наши Богови, као што су Љељо, Перун, Свевид, Даждбог и Велес, били свим божанским бићем својим заљубљени, те су их благодарности узнели међу бесмртнике, међу Богове и Богиње.

Тако су се Бели Срби ородили са Белим Боговима.

Без вас, моји племенити Бели Срби и моје дивотне Беле Србкиње, ја сам нико и ништа!

Нико сам и ништа без Створитеља, без светлосних и божанских бића из Вишњих светова, без Мајке Васељене и без Великог Духа Стварања, Духа Љубави.

Благодарећи мени, ви, уистини, благодарите Ономе који кроз мене беседи, пева, пише и ствара о Беломе Србству.

Мој задатак се састоји у томе, да све Лепоте, Красоте и Дивоте из Акаше, из Света белих богова и белих богиња, предајем вама кроз песничку реч.

Ја сам само слуга Створитеља и ваш слуга!

Ја сам без свих вас – нико и ништа!

Јер, ја – то сте сви ви!

Сви сте ви у мени, као што и ја у свакоме од вас обитавам.

Само с вама, и у вама – ја могу бити ЈА!

Само с вама, у вама и кроз ваша срца, ја могу да певам најдивотније песме о Беломе Србству.

Само с вама, у вама и кроз ваше душе, ја призивам наше беле богове и наше беле богиње – дивотнице, мудрице и лепотице!

Бело Србство – то је Небеска Србија.

Али, Небеска Србија није само у Небу, Небеска Србија је и на Земљи, на Плавој Звезди и на Плавоме Сунцу.

Небеска Србија је, гле, и у нашим пречистим срцима!

Када, са овога ступња свесности и свести, сагледавам себе, свој животни пут у овом животном току, тада видим, јасно, чисто и бистро видим, да сам много грешио, да сам често огрешио душу о своје ближње, о оне који су ми веома мили и драги, које љубим свим бићем, свим срцем и свом душом својом.

Грешио сам, зато што сам живео у незнању, у тами, у опсени, у самсари, у вртлогу, у омаји.

Све зависи од нашег знања, од душевног и духовног ступња на којему смо тренутно.

Незнање је, по Белим Урима, један од највећих и најтежих греха, греха према себи, према својој души, према својему суштаству.

Незнање убија, незнање сатире, незнање поништава све оно што је битно и суштаствено у нама и око нас.

Незнање нас чини бесловесним, и буквално!

Грешио сам од када знам за себе, а највише, канда, греших у младости, у доба рађања првих љубави и младалачких скоро дечачких заљубљивања.

О, камо лепе среће, да су тада били моји Бели Ури уза ме!

Грешио сам највише према девојкама, према својим драганама и љубавима, према младим и лепим Белим Србкињама у које сам се тада, као нико на свету, заљубљивао до лудила и, које сам, са заљубљености своје, повредио на многе и различне начине.

И сада их у мислима и визијама својим призивам, молећи их, срцем и душом, да ми опросте за све оне несташлуке и лудости које и њима и себи починих, незнајући тада, са оног ступња свесности и свести, да им задавах душевне боли, да повредих и позледих све оно што је најлепше, најплеменитије и најдивотније у њима.

Знам, проћи ће све, али ће, ипак, остати ожиљци на души мојој, ожиљци не од рана које су други мени наносили (таквих рана као да и није бивало!), већ од оних много тежих и болнијих рана, а то су ране које ми самима себи задајемо и наносимо на свом животном путу, а нарочито у младости када живимо у бесловесности и незнању.

(Благодарна посвета Белим Србкињама:

Александри, Душици, Верици, Милици, Јадранки, Роси и Светлани Светлуши.)

Благодарим – то је ведсрбска реч, а хвала је од семитске речи хавала, и у бићу ведсрбског језика некако грубо и варварски звучи!

Има Срба, који се попут духовних богаља везују за туђице.

Туђица им дође као помагало, као штап.

Али, ви, Бели Срби и Беле Србкиње, будући да нисте духовни богаљи, избаците, за свагда, из свог говора ову рогобатну туђицу!

Јер, када кажете БЛАГОДАРИМ, тада вас разумеју сви Бели Срби, сви Хиперборејци, од Охрида до Владивостока.

Док реч хвала (хавала) разумеју само неки Бели Срби, Хипрборејци звездане расе, на веома суженом простору.

Туђице користе они који нису пробуђени и освешћени, који су, у изворном значењу ове речи, богаљи, духовни богаљи.

Они се честом употребом туђица скривају иза властите бесловесности, необразованости и неосвешћености.

Благодарим! – то уистини звучи господски, аријски, јер, АРИЈА, на ведсрбском, значи: ГОСПОДИН.

Будите ГОСПОДА, будите ГОСПОД!

Зато што је реч ГОСПОДИН и рођена од ведсрбске речи ГОСПОД.

Јер, сваки Бели Србин, уистини, и јесте ГОСПОД, управо онако као што и свака Бела Србкиња јесте ГОСПА(ВА).

Када се Бели Србин, у древности, у оно праисконо време, обраћао Белој Србкињи, он би јој рекао: ГОСПО или ГОСПАВО моја!

Није је звао ЖЕНОМ, него ГОСПОМ, ГОСПАВОМ, будући да је у тадањих Белих Срба постојала жива свесност, живо сећање на властито ведско, хиперборејско, аријско и звездано ГОСПОДСКО ПОРЕКЛО.

Јер, назвати Белу Србкињу женом, то ми некако увредљиво и понижавајуће звучи, зато што је свака Бела Србкиња много више од жене; она је ГОСПА(ВА) – свим бићем, свим срцем, свом душом и свим духом својим.

Бели Срби нису шудре, парије и палије; они су ГОСПОДА.

Они су, свим видљивим и невидљивим нитима, повезани са ГОСПОДОМ.

Благодарим свим Белим Србима и свим Белим Србкињама.

Благодарим на свему, а највише на љубави!

Долази време,

и већ је дошло,

када пробуђен

и освешћен Срб

неће наћи уточишта

нигде у свету људи.

Долази време,

и већ је дошло,

када ће Бели Срб

бити најусамљенији

на свету целом.

Долази време,

и већ је дошло,

када ће наши богови

предавати знања

птицама и дрвећу,

јер међу људима

неће више бити

ниједног

Белог Срба.

Најлепше и најдивотније

речи љубави

шапуће тишина

у дубинама

заљубљеног срца.

Само песници и сневачи

знаду оностране путеве

што,

звезданим пространствима,

кроз туђе срце воде

где се пречиста љубав

вазда изнова рађа.