Ја сам облак,

ветар и птица;

 ја сам жубор воде

и бруј звезданих јата;

ја сам сан

који неко незнан,

гле!

 у тишини векова снева.

Ко сам ја? –

то никада,

уистини,

сазнати нећу!

Лирика вечног тренутка

Синоћ сам разговарао са једном од вас, једном од нас – јер, сви смо ми, уистини, једно Биће и једно Суштаство – и, био сам задивљен њеном мудрошћу, освешћеношћу и, надасве, чистотом душе и срца.

Сваки освешћен разговор бива, истовремено, и исцељујући.

Све што нас освешћује – у то сам се давно уверио – у исти мах нас и исцељује, зато што освешћење и исцељење иду упоредо, руку под руку.

Одувек сам се дивио онима који знају и који освешћују то што знају, будући да само знање без освешћивања скоро да ништа не значи у духовном и стваралачком смислу.

Она с којом сам синоћ водио угодан и дивотан разговор (рецимо, да се зове Светлуша Бела Србкиња) јесте Она која зна, Она која је пробуђена и освешћена.

Таквих ће, као што је Ова Бела Србкиња, бити све више у времену наступајућем, зато што Душа Човечанства мора да се узноси и освешћује у Светлости Љубави, у Светлости Стварања.

Бити будан и освешћен – то је сврха и смисао свеколиког нашег бивствовања; не само на Земљи, већ и у свеколикој Васељени, у свим овостраним и оностраним световима.

Разговор са овом Белом Србкињом – зашто не бих рекао то! – оплеменио је и обогатио моју песничку душу.

Наш живот није наш живот,

већ је то живот свих бића

у свим световима.

Зато делимо свој живот с ближњима,

са свима онима

који су нам мили и драги,

с онима које никада

 ни видети ни упознати нећемо;

делимо га с минералима и биљкама,

с птицама и животињама,

са планетама,

сунцима и звездама.

Делимо живот,

делимо га без престанка,

и све више га делимо и поклањајмо,

 да би био што лепши,

што богатији,

 што већи,

што бесмртнији.

Наш живот не припада нама,

него Ономе ко нам даје живот,

 Ономе ко је Почетак-Без-Почетка

 и Свршетак-Без-Свршетка,

 Ономе без Којега

 и не би било живота,

 без Којега

 ничега не би било.

Живети живот,

значи:

делити и поклањати живот,

 јер живот се деобом увећава,

а сабирањем смањује!

Свако је од нас

највећа тајна

 и највеће чудо

самоме себи.

Свако од нас

целога живота

 упознаје самога себе,

да би на крају пута схватио,

да ништа не зна о себи,

те да никада није

ни упознао себе.

Све моје љубави,

догођене негда и негде –

било где и било када –

јесу једна те иста љубав

 што путује сазвежђима и световима,

 што се вазда изнова рађа

 и васкрсава без престанка,

што ствара све нове и нове

 животе и светове.

Све моје драгане,

невесте моје

и беле виле из снова мојих,

 јесу једна те иста

драгана и невеста моја

 кроз многе животе моје,

кроз многа сазвежђа

и звездана јата,

кроз многе смрти

и поновна рођења.

Све моје љубави,

прошле и будуће,

догођене и недогођене,

јесу управо ова љубав

што се дешава овде и сада:

у овоме часу,

 у овоме трену

 који је тренутак свих тренутака,

 време свих времена

и вечност свих вечности.

Све драгане,

невесте и љубе моје,

све беле и плаве виле

што су настањене у срцу мојему,

као и у сновима мојим

које будан снијем,

свагда ме изнова и с нова –

љубављу својом

 која није од овога света –

преводе кроз рођења и смрти,

проводе кроз звездане капије

и тајне пролазе,

и уводе у вечан живот

који је одувек и заувек –

без почетка и свршетка!

Лепота или Истина!

Ведској (Србској, Словенској) Души је претежнија (важнија, битнија) Лепота од Истине.

Шта је Истина без Лепоте?!

Шта је Истина и иначе?!

Истина се садржи у Лепоти.

Ако нема Лепоте, онда нема ни Истине.

Лепота ће спасити свет, каже Словенска Душа кроз Достојевског.

Свет неће спасити Истина, већ Лепота.

Истина је недокучива, неухватљива и непрепознатљива, док је Лепота вазда и увек видљива, јасна и препознатљива.

Лепота је Душа и Дух.

Лепота је Стварање и Стваралаштво.

Лепота је Љубав.

У Лепоти се све садржи: Истина, Душа, Дух, Стварање и Љубав.

Завршница Лепоте на Земљи јесте Жена.

Жена је Круна Стварања Лепоте.

Жена је оваплоћење Идеала Лепоте, не само на Земљи, него и у васколикој Видљивој Материјалној Васељени.

Пут до Женског Срца не води кроз Истину, већ кроз Лепоту.

Жена се упознаје преко Лепоте.

У опсени је сваки онај Мушкарац који Жену жели да упозна и схвати у Светлу Истине.

Жена се упознаје, препознаје, појима и схвата само у Светлу Лепоте.

Светлост Лепоте обасјава и греје Духовну Васељену.

Духовна Васељена пребива и обитава у Души и Срцу.

Лепота није од овога света.

Ми Лепоту, у Души и Срцу, доносимо на овај свет.

Они који немају Душу и Срце, никада и неће открити и упознати Лепоту.

По томе ћете најлакше и најбрже препознати људе без Душе и Срца.

Колико је некоме важна и битна Лепота, толике су му величине Душа и Срце.

Има Душа и Срца која су величине песнице, и опет, Душа и Срца који су већи од Планете Земље, већи од Сунчевог Система и већи од свеколике Материјалне Васељене.

Међу нама истовремено обитавају и једни и други.

Када смо у свом унутарњем бићу, лако их, и одмах, препознајемо.

Западна јудео-кршћанска цивилизација мора да нестане, зато што је све време ратовала против Лепоте.

Лукаво је ратовала против Лепоте кроз Жену и преко Жене.

Убијајући Жену убијала је Лепоту.

Ниједном јудео-кршћанину није битна Лепота.

Штавише, јудео-кршћанин и не примећује Лепоту, нити уопште мари за Њом.

Исто му тако ни Жена није битна.

Јудео-кршћанин презире Жену, сматрајући је нижим и безвредним бићем.

Свуда у свету пустињских религија Жена је понижена до скота.

Зато и мора да нестане цивилизација пустињских религија, јер је убијање Лепоте – убијање Живота!

Где год је Жена понижена, ту је и Сам Бог Створитељ понижен.

Пожење Жене јесте понижење Лепоте, понижење Душе, понижење Бога.

Ведска цивилизација Жену види као Божанство.

Жена и јесте Божанство!

Нажалост, ни већина савремених Жена није свесна тога.

У томе се и огледа Космичка Драма савременог света.

Када Жена буде поново села на Божји Престо, тада ће Човечанство кренути Путем Светлости.

До тада ће тапкати у месту и тумарати по Лавиринтима Незнања.

Бели Ури су говорили: мера свих ствари на Земљи и у Васељени јесте Жена.

Према Жени су управља како Човечанство тако и Васељена.

Ко другачије путује – наилази на Таму.

Ја унапред знам, да има доста оних којима се неће свидети ово што писах, но, ја сам ово писао – Срцем и Душом – не људи ради, већ Лепоте ради.

Не само да верујем, већ и знам, да ће једино Лепота спасити свет, као и све ине светове у ПраВасељени.

Све вас љубим,

о, ви,

сва бића

 у свим световима!

Љубим све што је рођено

и све што је створено

за живот,

један и вечан,

 за живот

 без почетка и свршетка,

за живот

 свих живота

који је

одувек у нама

 и заувек

свуда око нас!

Твоје речи,

 Богињо Плавога Сунца,

умилне и топле као девојачка недра,

исцељују и у вечан живот враћају,

како ову моју душу,

сетну и болну,

 тако и она уснула горја у даљини;

ове беле и румене облаке

 на плавет-зеленом небу,

над нама;

 ова жута поља сунцокрета

и ове птице у лету,

пред нама;

све оне и све ине,

 овамо и онамо,

и свугде и нигде,

никад виђене и никад чувене

скитнице и сневалице,

просјаке и просјакиње,

вилане и вилинке,

песнике и песникиње,

што у овај свет залуташе,

као и ја што залутах,

 ко зна где, када и зашто,

 јер све је –

сем љубави наше,

која је одувек и заувек! –

привид,

варка и опсена

у овоме свету,

О, Богињо Дивотна –

Мајко Плавога Сунца,

Сунца Свих Сунаца

што вечно

светли у нама

грејући наша срца

у Студен-Ноћи Сварога.

(Негде у банатским пољима кукуруза и сунцокрета, под зелен-плавим небом и пурпурним облацима понад Вршачког горја, једног летњег поподнева 7524.)

(ВИЛЕЊАКОВИ УВИДИ ИЗ АКАШЕ)

Када јачамо физичко тело, тада слабимо дух, слабимо виша тела; а када јачамо дух и виша тела, тада слабимо физичко тело.

Што више јачамо дух, наше физичко (пролазно и трулежно) тело све слабије бива.

О овоме појма немају европске материјалистичке и позитивистичке науке!

Када са једног вишег – божанског – становишта сазерцавамо ствари, тада наше физичко тело видимо као паразита на нашем свеколиком душевном, духовном и божанском бићу и постојању.

Паризита којему васцелога свог животног тока у материјалном свету, у материјалној васељени, без предаха и без поговора служимо.

У великој су опсени и заблуди сви они који умишљају, да ће преко јачања духа да ојачају и физичко тело, јер се управо обрнуто дешава.

У тој опсени и заблуди и сам сам, негда давно (у раној младости), бивао.

Што сам више снажио и јачао стваралачки дух (а дух је увек стваралачки!), моје физичко тело биваше све рањивије, све слабије, све трулежније и све смртније.

Физичко тело има свој кратак век!

Само је неко кратко време лепо, красно и дивотно, а после тог кратког времена, постаје карикатура, грдило и ругоба, тако да сам човек осећа гађење над властитим телом, над властитом врећом меса и костију.

        На нама је да бирамо:

или ћемо се посветити физичком телу, које ће већ колико сутра постати трулежна врећа меса и костију, или ћемо се, пак, посветити духу, који никада иструлити неће и који остаје заувек, у Створитељевом Постојању и Присуству.

Ово о чему вам пишем, уистини, није никаква ни религија ни идеологија, већ је то Свето Знање Белих Ура.

(ВИЛЕЊАКОВИ УВИДИ ИЗ АКАШЕ)

У тренутку умирања, ми не излазимо из Живота, већ из Облика у којему смо само накратко (привремено) боравили.

Живот је Свуда и у Свему; Живот је Све; Живот нема својих супротности и опречности.

Страх од смрти јесте последица нашег везивања и поистовећивања са Обликом, са Формом, са физичким (материјалним) телом.

Али, ми нисмо Облик, нисмо наше видљиво и опипљиво физичко тело; ми смо с ону страну свега видљивог, с ону страну сваког Облика и Обличја у Простору и Времену; ми боравимо у Вечности, у Водеану Вечног Живота, Живота који нема ни почетка ни свршетка.

Напросто, немогуће је изићи и нестати из Живота, јер, куд год да кренемо – ми смо заувек у Животу, у Једном-Те-Истом Животу који нема својих супротности, нема својих опречности, који се ничим не може поништити.

Излазак из Живота јесте истовремено и улазак у Живот, зато што наше тело није Живот; наше тело је само Облик Живота, а сам Живот је иза и с ону страну Облика Живота.

Живот је изван Обличја, изван Облика, изван Простора, изван Времена.