ВИЛЕЊАКОВА ЕСТЕТИКА, ЕТИКА И ПОЕТИКА

( Мојим драгим вилењацима из сазвежђа СВАРГА БЕЛОУР: Душици, Светлани, Верици, Милораду и Владану.)

За вилењака је бесмислено да троши драгоцену животну енергију Свести и Духа на одржавање физичког тела.

Дубока старост у овоме свету није благослов, него проклетство.

Не треба ми много година у свету омаја и опсена, већ живот са сврхом и смислом!

Драгоцену животну енергију Свести и Духа ваља чувати за најузвишеније снове и визије, а не на одржавање физичког тела склоног трулежности и пропадању.

Што се мене тиче, много ми је и ово година што имам за овај свет!

Нека се људи од овога света баве спортом до миле воље, нека силом одржавају и подмлађују своју врећу меса и костију, док је за нас вилењаке, гле! Пуна Свест и Чист Дух изнад свега.

Боже Створитељу, молим Ти се свим бићем, свим суштаством, свим срцем и свом душом, да при Пуној Свести и Чиста Духа напустим овај свет, заувек!

Ово је моја молитва, коју чујно и нечујно, изговарам у свакоме трену, од када знам за себе.

Загледам се

 у плаве даљине

и беле облаке

понад зрела жита,

док тополе вите,

уз вилинске гајде,

трепере на дашку

 што пољем лепрша,

у вечерњи сутон

плаветан и зелен.

 

Поздрављавам вас,

звезде;

поздрављам вас,

сазвежђа и звездана јата,

поздрављам вас

поздравом вилењака са Земље

која негда бејаше звезда

 и која ће поново

 бити звезда;

поздрављам вас,

 далеки –

овострани и онострани –

светови;

поздрављам вас,

сва бића у свим тим световима;

поздрављам вас,

моје беле и плаве виле,

поздрављам вас и благосиљам,

јер ви без престанка –

попут богова и богиња наших –

бдијете нада мном

и над сновима мојим

које,гле!

и будан

вазда снијем;

све вас поздрављам,

благосиљам,

 љубим и молим,

да ме придржите –

овако уморног,

слабашног и трошног –

још мало у овоме свету,

да ме придржите,

укрепите и оснажите,

те да ме,

са овога света омаја и опсена,

достојно

 и при пуној свесности и свести

 испратите са Земље

 у Златни Ириј

наших богова

и предака.

 

Негде у банатској равници, а у белој ноћи карпатских ветрова, док сам зурио у звездано небо и док се нада мном, у крошњама ораха и липа, разлегаше праискони хук сова, настала је, гле! и ова песма.

Све вас љубим,

онако како Живот

и Љубав љубим,

и сви сте ви,

мили и драги моји,

 истовремено,

како у срцу мојему

 тако и у сновима мојим,

као што знам,

да сам и ја

 у срцима

и у сновима вашим,

 јер сви смо ми,

уистини,

Један Живот

 и Једна Љубав

 у Вечности.

 

…….Дом Владана Пантелића налази се на најлепшем

месту у Тијању, на најкраснијем и најчаробнијем

месту у васцелом Драгачеву.

Све је око Владанавог дома тајинствено и мистично.

Као да су у том дому вековима боравили вилењаци,

чаробњаци и ини шамани, хиперборејски

посвећеници.

 

Испред Владановог дома, од камена и брвана, налази

се камена чесма и камена тераса, а на тераси –леје

лаванде.

С вечери у сутон, када се пале звезде на небу, пале се

и соларне лампице у пурпуру леја лаванде, и ти не

знаш више, да ли се то горње небо пресликава у

доњему небу, или си се, пак, обрео у неким

оностраним пространствима где су небеса свуда око

тебе!……

На данашњи дан,

пре четрдесет и два лета,

само смо ти и ја –

 негде у пољима зрелога жита,

под дивот-плавим небом

 и белим облацима у трку –

славили твој

двадесети рођендан.

Били смо сами на свету целом,

 али наша љубав,

широка и дубока као море сиње,

бејаше и већа

и јача од света.

Под једним светим храстом,

 старијим од наших

давно уснулих прадедова,

ти и ја се,

тада –

за твој двадесети рођендан –

 заклињасмо једно другом

на верност и посвећеност до гроба,

на верност и посвећеност у љубави –

 љубави и дивото моја! –

до смрти

и свршетка света.

Веровали смо у љубав,

и сневали смо љубав

већу и моћнију од света,

већу и моћнију од смрти.

Млади и опијени љубављу,

гле!

љубљасмо житна поља

 и распеване птице у лету,

 љубљасмо високо и дубоко плаво небо

 и беле облаке у трку,

 љубљасмо све људе и сва бића,

 љубљасмо све на свету целом,

али тада –

љубави и дивото моја! –

скоро да нико

не љубљаше нас.

На данашњи дан,

пре четрдесет и два лета,

 ти и ја смо –

бела богињо моја! –

стварали један лепши и бољи свет

за све оне

који ће после нас доћи,

за све оне

који морају доћи!

У Гају храстова, липа и вилењака, 30. липња (јуна), 7524/2016.

На нашем звезданом путу,

драги моји вилењаци,

ја сам,

 истовремено,

 и најстарији и најмлађи

 ваш сапутник.

Нема никог старијег од мене,

 и нема никог млађег од мене!

Многе године су дошле и прошле,

и ни једну од свих тих силних година

не успех да уловим,

да је за себе вежем

и задржим.

Заиста,

нема никог старијег од мене,

и нема никог млађег од мене!

Када се поново будем родио –

 јер се ми,

 вилењаци,

 вазда изнова рађамо –

 тада ћете ви бити

оно што сам ја,

а ја ћу бити

оно што сте ви.

Каква дивота, гле,

Вечнога Стварања!

 

Благослов из Акаше

Душици и Милораду,

мојим звезданим сапутницима

 и посвећеним сејачима

васељенског семена живота

 на Путу Вечне Љубави.

(Песник Плавих Звезда)

Само они који будни сневају љубав, њима се, гле! љубав вазда и дешава.

Постоје љубави широке као море, и љубави бескрајне као Васељена.

Постоје љубави веће и дубље од живота, и љубави из којих се рађају сви будући животи.

Сви будући животи – међу сазвежђима, звезданим јатима и далеким световима – рађају се, управо у овом трену, из љубави која никада не умире.

Само они који верују у љубав, бивају и рођени за вечан живот.

Јер, изван љубави, гле! нема никаквог вечног живота, већ само тама, пена и опсена!

Древни су говорили: најтежи злочин у Васељени јесте убиство љубави.

На многе векове да је проклет сваки онај који убије љубав! – ово је једна једина клетва записана у звезданим књигама Белих Ура.

Никада нећу заборавити

ону летњу ноћ,

када смо се,

ти и ја,

љубави дивотна моја,

подавали страсно једно другом

под уснулим звезданим небом,

на неком пласту сена,

 на неком пропланку,

у неким вилин-горама,

негде у неким световима

којих одавно нема.

 Далеко од људи,

далеко од мржње,

пакости и зла овога света,

 на неком пласту сена,

на неком пропланку ветрова,

ти и ја се,

 љубави дивотна моја,

 грлисмо и љубисмо као нико на свету

васцелу ноћ под звездама,

васцелу ноћ

до праска и освитка

пурпур-зоре.

Могу се заборавити љубави

 на свилен-душецима,

љубави у хотелским собама

 на неким далеким морима,

 љубави у неким краљевским

и царским палачама,

али љубави

вођене на неком пласту сена,

на неком дивот-пропланку,

у неким вилин-горама

под пуним Месецом

 и ројевима звезданих јата,

никада се,

збиља,

заборавити неће!

 

Негде у банатским пољима

карпатских ветрова,

 на Све(то)видов-дан,

 лета 7524.

После свега,

после свих минулих

снова и лета,

само се љубави сећам.

Уистини,

живео сам само онда

када сам љубио

и када сам

љубљен био.

Све изван тога

бејаше, гле!

само варка и опсена,

само туга,

патња

и боли душе.