Призивам

мила ми и драга

бића Светлости и Љубави,

бића Дивот-Створитеља,

бића Бога Живога и Благога,

да ме усправе,

да ме придрже,

да ме ојачају,

оснаже и,

надасве,

крепким и моћним учине,

те да бих,

достојно и свесно,

све своје послове,

дужности и задатке –

како у овоме свету

тако и у иним световима –

 ваљано,

  и са Сврхом и Смислом,

до краја

обавио.

Једино у тишини и самоћи

налазим унутарњи мир,

без којега не бих могао,

ни трена једнога,

да живим са сврхом и смислом.

Кад год ми је тешко у овоме свету;

 кад год ме обхравају

праискони немири и страхови;

 кад год чујем вапај,

јаук,

 лелек

и писку

 сопствене душе,

тада се повлачим у самоћу и тишину,

 повлачим у своје најскровитије

унутарње светове,

повлачим у најлепше и најдивотније

своје снове које,

 најчешће,

и будан

сневам и снијем.

 

(ПОЕТИКА БЕЛИХ УРА)

Овај свет

нећу да посматрам

 и сазерцавам

очима људи,

 већ унутарњим видом

богова и вилењака.

Хоћу лепоту

да гледам свуда око себе;

хоћу љубав

да налазим и осећам

 на сваком кораку;

 да свагда и свугде

 живим и дишем

 лепоту и љубав.

Живети у свету,

 а теглити,

ринтати,

патити се и мучити –

без љубави и лепоте! –

такав живот,

 уистини,

одвећ нема

 никаквога смисла –

како за овај свет,

тако

 и за светове ине.

Бели Ури

поручују из Акаше:

Боље је да Бели Срби

 и напусте ову Планету,

него да –

у свету гмазова и звери –

пристану на живот

без сврхе и смисла!

Није важно колико имам година, јер ја, истовремено, имам све године овога света и немам ниједне!

Године дођу и прођу, и изнова се врате.

Али оно што је сушто и битно у нама, то нити стари нити се, пак, мења, већ вечно бива и јесте – сушто и битно!

Бели Ури уопште нису бројали године, јер су живели Вечан Живот у Вечности, стварајући и рађајући децу кроз столећа и тисућлећа.

Они и данас живе, само што их ми не видимо.

А не видимо их, зато што смо пали у Таму, у Невидију.

Ако их ми не видимо, то не значи да они не постоје!

Штавише, они су постојанији и присутнији од нас.

Ми данашњи, овакви какви јесмо, много што-шта не видимо, али, то, ипак, постоји!

Све што је сушто и битно, то ми, данашњи, нити видимо, нити чујемо, нити осећамо.

Ми, данашњи, видимо, чујемо и осећамо само оно што није сушто и битно, само оно што је привид и опсена, само оно што је дим и магла, док суште и битне ствари пролазе мимо нас, а ми их не видимо и не запажамо, јер смо пали у Таму, у Невидију.

Белог Србина и Белу Србкињу никада не питај за године, зато што они уопште не броје године, а столећа и тисућлећа броје само понекад – кад су докони, тек забаве ради!

Извориште и Увориште Белог Србства није у овоме свету, но с ону страну Обзорја Догађања где нема ни година, ни столећа, ни еона, већ само Овај Тренутак Вечности, већ само Ово Вечно Сада.

И, заиста, није битно колико имам година, јер ја, истовремено, имам све године овога света и немам ниједне!

Године дођу и прођу, и изнова се врате.

Бели Ури су говорили:

Живот без Љубави,

Лепоте и Доброте

нема никаквог смисла.

Ако не живимо Љубав,

Лепоту и Доброту,

што ће нам

 и чему ће нам

 живот!?

Човек је створен

 за најплеменитије

и најузвишеније идеје,

визије и снове.

Човек је створен

да би узрастао до Бога,

 да би био сарадник

 и састваралац Божји.

Човек је створен

за Бесмртност

 и Вечност.

(Посвета: Свим Белим Србкињама!)

Од свих Божјих бића у Васељени најлепша је, најкрасивија и најдивотнија Жена.

Све што су Васељенска Душа и Велики Стваралачки Дух из своје Вечне Љубави изнедрили и подарили свим суштим бићима у свим видљивим и невидљивим, овостраним и оностраним световима, гле! све је то, уистини, стварано, вајано и обликовано у Славу Жене, у Славу Вечног Женског Начела.

Жену сам одувек осећао, видео и доживљавао као Божанство Вечне Љубави, као Оностране Звездане Двери, као Звездани Тајни Пролаз кроз који смо прошли када смо долазили на овај свет и кроз који ћемо поново проћи када будемо одлазили са овога света.

Жена стоји на Почетку Свих Почетака као што ће стајати и на Свршетку Свих Свршетака, као Извор и Увор Вечног Живота и Вечне Љубави.

Жена је најсликовитије, најверније, највеличанственије и најдивотније представљена у Миту Белих Срба, у Миту који је столећима и тисућлећима скриван од нас:

Велика Богиња-Мајка РОДА из које Све Извире и у коју Све Увире, која је Родила Богове, Људе и сва ина Бића у свим световима.

(Птица Рода представља Велику Богињу-Мајку на Земљи. Отуда пословица у Белих Срба, да Рода доноси децу!)

Једна те иста Светлост

 што исијава

из звезда и сунаца,

исијава и из наших душа,

обасјавајући овостране и оностране,

видљиве и невидљиве,

спољне и унутарње

светове,

 васионе,

и васељене.

Један те исти живот

што без престанка струји

из Великог Духа Стварања

прожима сва бића,

 суштаства и битија,

као и свеколику

творевину Божју

 у свим световима

с ову и с ону страну

Творчева Присуства.

Умрећу у свитање

од љубави,

и када умрем

нико знати неће,

да сам,

уистини,

умро од љубави!

Умрећу у свитање

од љубави,

на белом пегазу

под звезданим небом,

и када умрем,

ти ћеш,

лепојко,

са звзданом лиром

у рукама,

повести ме

у дивот

вилинске светове,

где љубав никада не умире…

где љубав никада не умире.