(Једној плавој дивот-вили са мојих звезданих и оностраних путовања; из мојих давнашњих песничких снова, визија и јасновиђења.)

Плаве виле су веома ретке, и оне долазе из плавог свемира и плавог звезданог јата, из плавог сазвежђа, са плаве звезде.

Њихове очи су језерско-плаве, њихове бујне и лепршаве власи су попут плаве месечине, њихова пут је танана, мекана и титраво-плавичаста, њихов глас и пој је сав у прозирно плаветним ваграма и преливима.

Плаве виле свирају на флаути, и попевају уз звездану лиру.

И флаута и звездана лира производе плаве тонове, плаву мелодију, плаву музику.

Плаве виле су најчешће заштитнице песника, и зову се још музама.

Музе су увек – плаве виле!

Беле виле имају многе друге послове, дужности и задатке, али су само плаве виле посвећене поезији, музици, сликарству и свакој другој лепоти, красоти и дивоти.

Плаве виле и мисле и осећају и говоре срцем.

Оне путују кроз срце, стварају и певају из срца, и навек бораве у срцу.

Зато и јесу надалеко чувене исцелитељице срца.

Нико тако, као плава вила, не уме и не може да утеши, излечи и исцели песниково срце!

Чаролије плавих вила превазилазе сваку другу чаролију и мађију у вилинском свету.

Плаве виле исијавају дивот-плаветну светлост плавог звезданог драгуља.

Оне су Плави Створитељев Зрак, а животна дејства, животне енергије и моћи примају од Плавога Сунца.

Плаве виле су, за разлику од свих иних вила, најпостојаније и најверније у Љубави.

Љубав плавих вила никада не умире!

Из љубави плавих вила рађају се плаве звезде.

Осећам свим бићем својим, да је у свету све мање светлости, све мање животних сокова и дејстава, све мање енергија љубави, док је у људима све мање ведрине, радости и топлине, све мање милине, красоте и дивоте у срцима и душама њиховим.

Вилењаку све теже, све мучније и све болније бива у свету међу људима без срца и душе, у свету који трује и поништава сваку љубав, сваку доброту, сваку лепоту и сваку радост, у нама и око нас.

Има тренутака, кад ми се чини, да више не могу ни дана једнога да боравим у овоме свету.

Но, није то само због година мојих, а, можда, и јесте!

Чини ми се, а то и осећам, да на Дивот-Земљи нема више места за нас беле и плаве вилењаке.

Као да нас Дивот-Земља више не држи, не храни, не чува и не штити!

Као да су ово наши последњи дани и часи у овоме свету!

Обраћам се, и молим се, без престанка и предаха, Извору Живота, Створитељу и Мајци у Светлости, свим светлосним и дивотним бићима, свим белим боговима и белим богињама, свим вилењацима и вилама као и вилин-краљици Дивот-Светлуши, да ме још мало укрепе и подрже у овоме свету, те да ме, кад буде дошао тај час, проведу кроз звездане и светлосне капије до Златнога Ирија, у светлосне и кристалне Дворе Створитеља.

Нашем звезданом јату, нашем песничком и лирском порталу, Србском журналу, приступила је још једна млада и даровита србска и вилинска песникиња.

Зове се Светлана Цеца Рајковић.

Дуго се скривала, дуго је прикривала свој песнички таленат, своје стваралачке, душевне и духовне дарове, своја видовита и онострана знања, своје дивот-дарове које је од Створитеља, од Великог Духа Стварања, примила још на рођењу својему.

Дошао је космички тренутак, тренутак вечности, да се, својим песмама и лирским (јасновидим) записима, објави Творцу и Васељени.

Светлану Цецу Рајковић подржавам свим бићем својим, зато што у њој препознајем изузетно талентовану песникињу лирског гласа и будућу велику посвећеницу духовне Лепоте и Дивоте.

Заиста, свом душом својом подржавам Светланин Пут Светлости, Пут Стваралаштва, Пут Љубави.

И, на концу, подржавам, свим суштаством својим, свакога оног ко у овим смутним временима ради на буђењу и освешћивању Белога Србства.

Јер, знам!

успећемо само онда

када, сви ми, будемо,

несебично и предано,

свагда и свугде,

подржавали једни друге,

онако како су то наши звездани и божански преци чинили.

Једна те иста Љубав

све нас

повезује и прожима,

 обасјава и греје,

храни и поји,

исцељује и васкрсава;

једна те иста Љубав

све нас,

из пепела,

вазда изнова рађа,

за један живот вечан,

за један дивотан живот –

без почетка и свршетка –

у којему

сем Љубави и Дивоте

ничега бити неће.

У самим врховима

јабланова витих

у даљини,

што се –

у сутон дивотан и зелен –

на ветру повијају,

видим,

у светлосним прстеновима

и мехурима од пене,

мајушне плаве виле

и пурпурне вилин-коњице

како узлећу у висине,

завојницом од светлосних нити,

пут зелено-плаветног неба

понад вилинског горја

подно румених облака

што гасну у малиновим сенкама

у вечерњи сутон.

(Снимила: Душица Милосављевић)

Већ сам писао о Биљани Диковић, дивотној песничкој вили, образованој и неустрашивој Белој Србкињи, која већ годинама пише, уређује и води СРБски ФБРепортер.

Без њене помоћи и подршке не би постојао ни овај наш сајт – Србски журнал!

Свака Бела Србкиња, поготову ако је оригинална,образована и талентована, среће се са мноштвом препрека и замки на свом животном путу, из дана у дан, из часа у час.

Биљана је, између осталог, и самохрана мајка, мајка деце која су школског узраста, деце која од своје мајке очекују сваку врсту заштите у овом суровом свету предатора и паразита.

Али, Биљана Диковић, као самосвесна и самобитна Бела Србкиња, као изузетно самосвојна и талентована песникиња и храбра новинарка, као самохрана србска мајка, ни сама нема никакву заштиту, нити икакав вид помоћи, од државе која не постоји, од Србије у којој је сваки Бели Србин туђинац на туђој земљи.

Једна од дужности сваког Белог Србина требало би да буде и брига о сваком Белом Србину, о свакој Белој Србкињи.

Јер, ми можемо опстати, и достојно живети, само онда када спасавамо једни друге.

Ако то не чинимо, онда ћемо ускоро посве нестати.

Нестајаћемо један по један, до коначног нашег истребљења.

Наши душмани већ столећима раде на томе, да ми заувек нестанемо тако што ћемо постати неодговорни и равнодушни једни према другима, тако што ће свако од нас гледа само своја посла, тако што ће свако од нас да брине само своје бриге.

То је демонска пропаганда наших заклетих душмана преко свих медија у Србији.

Но, ми ћемо надмудрити и победити наше душмане, надмудрићемо и победићемо својом несебичном љубављу према ближњима, несебичном љубављу и бригом за сваког Белог Србина, за сваку Белу Србкињу.

Ко год жели, и може, да припомогне Биљани Диковић, као и опстанку трију србских сајтова, нека се обрати Редакцији СРБског ФБРепортера.

Тамо ће, од Уредништва, добити сва обавештења.

А ја вам, унапред, свима од срца благодарим!

Да би опстао у свету људи, вилењак мора да плеше.

Плес је његова једина заштита у свету.

Али, плес је свеколика лепота и дивота, плес је свеколика уметност: поезија, музика, сликарство…

Вилењак мора да буде врхунски уметник, мора да буде врхунски чаробњак лепоте и дивоте, врхунски алхемичар песничке речи.

Јер, уметност је чаролија, уметност је божанска магија и алхемија.

Упамтите, ви, млади вилењаци: без поезије и уметности, без божанске алхемије и чаролије, гле! нема вам опстанка у свету људи.

Без уметности и божанског плеса, ви ћете се осећати као онај орао (из древне ведске приче) којега су затворили у кокошарник међу кокоши.

Ваша моћна вилењачка крила временом ће посве ослабити, и ви више никада нећете моћи да летите звезданим небесима.

Овом приликом се, из срца и душе, обраћам Светлани, Душици и Милораду, који пролазе кроз све оно кроза шта сам ја пролазио пре више од четрдесет лета.

Људи ће вам постављати многе замке, ловиће вас на сваком кораку, да вас затворе у кокошарник међу кокоши, да вам спале и униште крила.

Морате да надмудрите људе, да надмудрите свет!

Ако не надмудрите људе и свет, ваш живот ће у неком добу бити горак и чемеран, почећете да проклињете дан и час кад сте дошли на овај свет.

Изгубићете све божанске и вилењачке дарове, и постаћете карикатура у свету људи.

Будите своји, будите оригинални и непоновљиви, будите својеглави и тврдоглави, али никада и нипошто немојте пристајати на задат живот људи.

Ако само један једини пут пристанете на њихова правила – пристали сте, и несвесно, за сва времена!

(Душица Милосављевић: Дивотни плес светлости и сенки)