Седео сам јутрос у свом врту за тиховање, зурећи у моћне крошње топола у даљини, што дрхтуре, њишу се и трепере на лаганом јутарњем дашку.

И, гле!

Изненада се присетих стихова једне своје песме од пре четрдесет лета:

Ништа тако свирати не уме

бајну свирку од Искони плаве

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

Док сам излазио из бића своје песме, чух разговор између двојице мојих суседа, мојих исписника.

Један се враћа из Града, узнемирен и нервозан, а други је управо кренуо у Град.

Први се жали овом другом, како је све ружно, одвратно и прљаво у Граду, и како га сви одреда варају, да би на крају додао: страшно се нервирам због свега тога.

Овај други – који је по природи својој још од младости своје смрен, сталожен и стрпљив – пажљиво саслушав јадивку првога, уместо било каквог коментара, постави му зеновско питање:

А је ли, колико те плаћају да будеш нервозан?!

Ово зеновско и философско питање, као гром из ведра неба, пресече нервозног човека, те он насмејен и смирен продужи својему дому.

Као што видите, бисери мудрости су свуда око нас, само ако пажљиво посматрамо и слушамо.

(Песника у Врту за тиховање, 28. цветног 7524. године, снимила кћи Ива.)

01

Пре неки дан, рекох Светлани од Жрнова (Светлани, Богињи Светлости са Авале), да је битно само оно Знање које происходи из Љубави, које твори и рађа Љубав, које снажи и јача Љубав, те да нас Знање без Љубави, Знање које није у Љубави, одводи у болест и смрт, а негда и у вечиту смрт.

У крањем случају, нама књишка знања и нису тако битна.

Јесу значајна, јесу важна, али нису битна.

Зато што су знања и Знања свуда око нас, па и у Васељени, у Акаши, у Великој и Малој Акаши, а наше је да, преко Љубави и кроз Љубав, будемо повезани са Мајком Васељеном, са Мајком Акашом, са Вишњим световима и са Створитељем, па ћемо онда, у свакоме трену, кад год то буде било потребно, примити сва она знања и Знања, која су нам потребна, која су нам битна.

Љубав је чаробни кључић за све, како овостране тако и оностране, одаје у Створитеља, као и све ине светове у Првобитној Васељени.

Колико Љубави имамо, колико Љубави даривамо, гле! толико се високо и уздижемо на свим божанским и духовним лествама.

Љубав мора да нас води у свим наумима, замислима, намерама, хтењима, сновима и визијама нашим; Љубав мора да нас ствара,  обликује, поји, храни, укрепљује и снажи у свим делима и подухватима нашим; Љубав мора бити наш Живи Бог, вазда и увек и у свему.

02

Драго ми је, веома, што је све више пробуђених и освешћених Белих Срба, а нарочито Белих Србкиња.

Морам да вам обелоданим, да је, у односу на свеколико Бело Србство, много више пробуђених и освешћених Белих Србкиња, те да управо Беле Србкиње и чувају Бело Србство у овоме тренутку вечности.

Уосталом, Беле Србкиње и у Древности бејаху на бранику Белог Србства; оне су биле велике посвећенице и првосвештенице; оне су биле чаробнице и видарице; оне су чувале племена и родове; оне бејаху највеће беле ратнице у светим гајевима Белих Ура.

Већ споменух Светлану са Авале, а ту су још и Душица Душка и Бела Веверица и Милица Чаробница и Оливера Лола и Јадранка од Бање Луке, као и многе ине, пробуђење и освешћене, Беле Србкиње божанском вертикалом Белога Србства.

Нека су све оне живе, здраве, радосне и благословене!

И нека све оне, редом, васкрсавају и изнова рађају Бело Србство!

Има више дана, како од нашег драгог песника, Драгана Симовића, добих задатак, да уместо њега, објављујем лирске записе на Србскоме Журналу. Код нашег Песника начас има, начас нема интернета те није у могућности ни мејлове да прочита.

Ето, радимо тако, да он телефоном казује речи својих песама, ја запишем и затим их објавим. Наш Песник  поручује читаоцима да пишу коментаре јер им тако и може, са малим кашњењем, одговорити. Овако ће бити, надамо се, не дуго.

Песник својим читаоцима: „Здравља светлим мислима и сновима Вашим!“

(Светлани са Авале)

Битно је само оно знање

Које храни,

Јача,

Снажи

И рађа Љубав.

Знање које не почива на Љубави,

Које не рађа Љубав

Изравно нас одводи

У болест и смрт.

Кроз властито срце…

Кроз властито срце

Води тајанствен пут

Ка Љубави

Која никада

Умрети неће.

Кроз властито срце

Води пут од светлости

Према Љубави

Јачој од смрти.

Молим се за своје ближње
За све знане и незнане
За оне који су ми пријатељи
И за оне ине који ће ми једном
Можда бити пријатељи

Молим се за тице и звери
За све животиње миле и драге
Које су ми од Творца поверене
И за које ћу пред Њим да сведочим

Молим се за свако дрво и цвет
За травку у пољу и за влат
За жито што руди на њиви
И за кишу што усеве шкропи

Молим се за Велику Мајку нашу
За реке и изворе и мора
За оно што је горе високо
И за оно што је доле дубоко

Молим се за Сунце и Месец
За сазвежђа и сва звездана јата
За сва бића видљива и невидљива

И молим се на концу свега
Свим суштаством својим суштим
За себе у себи и за себе опет
У свему што бива и обитава

Како у видљивим тако гле
И у невидљивим световима

На водама Словенског Истера, у ноћи 18/19. воденог, 2010. года.