Нигде у свету нема више великих личности.

Ово је време малих људи.

Време у којему мали људи –

без својега става и мишљења, без своје поетике и погледа на свет –

о свему важном и битном

одлучују.

Великих личности нема више у свету, јер свет, овакав какав јесте, одавно и није за велике личности.

Велике се личности повукоше из света, и обитавају у неким тајинственим упоредним (и оностраним) световима.

Орлу и соколу није место у мочвари.

За њих су небесна пространства и високе стене понад румених облака.

Великих личности нема више ни у породици, ни у роду, ни у племену, ни у држави, ни у власти.

Свуда су у свету –

на кључним, на важним, на битним местима –

све сами мали људи.

Како од малих људи можемо очекивати нешто велико, племенито и узвишено, када ничег великог, племенитог и узвишеног нема у њиховом бићу?!

Ово је време (доба) КаЉуге; време у којему се све велико, племенито и узвишено изгони и прогони из света.

Велике су личности – прошлост, и поново ће (једном и негда) бити – будућност.

Али, сада их нема у свету; и немојмо их тражити у свету, зато што их нема!

На челу свих држава, свих влада и свих народа, гле, стоје мали људи!

Мали људи су одувек бивали себични и саможиви.

А себични и саможиви бивају, зато што је у њих све мало, тескобно и скучено – ум и раз-ум, срце и душа, дух и свест.

Тескобу и скученост коју у свету све више осећамо, то је управо тескоба и скученост од нас малих људи.

Да, заиста, сви смо ми мали људи –

тескобни и скучени, уплашени и престрашени!

Опхрвани бригама и страховима, а да не знамо што.

Дошао је тренутак, тренутак један у Вечности, када свако од нас мора да се побуни против малог човека у себи.

Да свако у себи самоме савлада и победи –

себичног и саможивог, уплашеног и престрашеног човека!

И, када савладамо и победимо малог, себичног и саможивог, уплашеног и престрашеног, човека у себи, тада ће и свет овај бити пун великих, племенитих и узвишених личности.

Али, све ово што рекох, и писах – то је

 само мој дивотан песнички сан!

 

 

Из Једног Духовног Језгра све је кренуло –

Божанска Знања, Божанска Мудрост, Божанска Уметност.

Почетак свега јесте Звездана Раса – ВедСуРаБи, ВедСури, ВедУри, ВедСрби.

Пупак Света: СрбИрија – СтриБорија, ХиперБореја.

Прве Свете Књиге писане су и рисане на СрбИрији, пре стотину и осам векова.

Све доцније свете књиге СредоЗемља настале су неуким и невештим преписивањем Светих Књига ВедСура.

Све потоње религије СредоЗемља јесу неука и невешта одгонетања, разјашњења и толковања Вере и Знања ВедСуРаБа и ВедСрба.

Све је  почело и кренуло са СтриБорије, са Пупка Света СрбИрије.

Божански НаРод, Изабрани НаРод – то су ВедСуРаБи, ВедСури и ВедСрби.

Посвећени ВедСуРаБ следи Сварожницу и путује низ духовна звездана јата ка Језгру ПраСветлости.

Држи се Ведског ПравоСлавља, прослављајући своје  Богове и Претке.

Посвећени ВедСуРаБ (ВедСрб) зна да Истина исијава само из Једног Духовног Језгра.

Зато не придаје никакве важности ни верама, ни знањима, ни учењима насталим и створеним у неким иним народима изван Звездане Расе.

Све је почело и кренуло са СтриБорије, са Пупка Света СрбИрије.

 

 

Једино су ВедСрби од свих древних народа имали лична имена и презимена.

Други древни народи, не само што нису имали презимена, већ многи нису имали ни лична имена!

Пре појаве ВедСрба (као Звездане Расе) није било никакве свести о Личности и Роду.

ВедСрби су први Словестан Род на Мајци Земљи.

Још пре стотину и осам векова ВедСрби имађаху лична имена и презимена.

Грци до јуче (песнички речено: до јуче!) нису имали презимена.

Сократ, Аристотел, Платон, и сви ини Грци, немају презимена.

Најранија, најстарија, најдревнија ведсрбска презимена јесу – Сварожић, Перуновић, Стрибожић, Свевидић и Дајбожић.

Сви древни народи, у окружењу наших Ведских Предака, живели су као и друга несловесна и бесловесна бића.

У многих, штавише, уопште и не бејаше никакве Свести.

Једино су ВедСрби имали Божанску Свест о Простору и Времену (о Бићу Времена), о Хоризонтали и Вертикали, о Прецима и Потомцима, о Створитељу (ОцуМајци) и о Духу Стварања, о Боговима и Великим Божанским Прецима, о Мајци Земљи, о Природи и Води, о Светлости и Огњу.

Ово су Знања из Акаше која нас буде и освешћују!

 

Патимо зато што немамо љубави према себи.

Када немамо љубави према себи, онда немамо љубави ни према коме, и ни према чему.

Искочили смо попут водене капи из ПраВодеана Љубави, и зато обитавамо у свету без љубави.

А како можемо да живимо у свету без љубави?

И да ли има смисла живот у свету без љубави?

Опхрвани смо тугом, сетом, патњом и болима душе, јер у свету без љубави нема радости, нема милине, нема лепоте и нема дивоте.

Радост, милина, лепота и дивота само из љубави происходи, а љубав из Духа происходи.

Патимо, и још ћемо да патимо, све док се не вратимо ПраВодеану Љубави.

Када будемо схватили да је наш себичан живот узрок свих наших патњи у свету, и када се будемо одрекли својега себичног живота у свету и световима, тада ћемо се вратити ПраВодеану Љубави, ПраВодеану Живота, и тада ћемо заистински доживети и истински живети –

Радост, Милину, Лепоту и Дивоту Божанских Светова!

 

 

 

Све песме су већ

испеване давно.

 

Нека песме

 од сада

 песника певају!

 

Све што сам

 Сневао и певао,

 то се, гле,

 на јави

обистинило –

 

у стварност

 преобратило!

 

Време је да песник

 препусти песмама,

да уместо њега

о свету

 сведоче!

 

Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.

Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка свију минулих ратова, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота на Земљи, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.

А потом, изненада, високо горе

у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле, сазерца јасно у сутон вечерњи  Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!

 

Унутарња Светлост, гле,

обасјава Пут

којим путујемо

према Првобитној

Светлости

 у нама!

 

Далека сазвежђа

 и звездана јата

 плове са нама

 у сновима нашим

 које сневамо

у зор-пространствима

Великог Сневача.

 

Све што се догађа

у видљивом свету,

то је већ давно догођено

 у неким световима

невидљивим

 које наша душа

у сну препознаје.

 

 

Човеколике сподобе владају светом.

Сподобе без душе и срца.

Ако их назовемо бићима, грешимо према Створитељу, грешимо према ПраВасељени, грешимо према Мајци Природи.

Они нису људи, и нису бића.

Они су утваре.

Они нису раса, и нису народ.

Они нису род, зато што нису рођени, јер и не могу бити рођени!

Они су створени у пространствима таме.

Они из таме долазе, и у таму се враћају.

Они су давно створили планетарну мафију, која је пустила своје отровне и смртоносне пипке у све поре светскога друштва.

Светску мафију чине сенке и утваре, вампири и паразити, бесови и синови таме.

Светска мафија држи у покорности све народе и сва племена.

Светска мафија прописује законе, поставља владе и министре, бира професоре, академике, судије, новинаре и све тако редом до последњег чиновника неке, наизглед, безначајне установе.

Они владају банкарством, индустријом, фармацијом и медијима.

Сада нам се само од себе намеће једно тако просто питање: како су ове човеколике сподобе успеле да завладају човечанством?

На просто питање и одговор мора бити прост: успели су да завладају нама зато што вековима нисмо бивали будни и самосвесни.

Ми потомци ВедАријеваца, ВедСура и ВедСрба, уза све божанске врлине, имамо доста мана.

Једна од наших најпогубнијих мана јесте лаковерност и наивност која је негде на граници недозрелости и бесловесности.

Не можемо у прави час да прозремо лукавство човеколиких сподоба, јер се те сподобе, у рату вечитом против нас, све време једино и служе лукавством доњих мрачних светова.

Ми смо се кроз многе векове веома успешно бранили од њих (и у неким вековима успевали смо, штавише, и да их посве протерамо из света), али, онога часа, када смо одбацили своју Веру и своја Знања, ми смо почели духовно и умно да слабимо, те да поступно падамо под утицаје њихових а(х)риманских и магијских учења.

У овоме часу човеколике сподобе владају свим светским учењима, свим светским идеологијама и  религијама, свим светским уметностима и књижевностима, свим светским философијама и свим и свачим диљем и широм света.

Европски позитивизам осамнаестог века јесте њихово а(х)риманско-фаустовско и ватиканско-сатанистичко чедо преко којега су посве поробили ум и разум словесног човечанства.

Од тада, од тога часа, они су једини годподари овога света.

Сва Божанска и Ведска Знања која су се доцније кроз Изабранике Божје низводила на Земљу, нису успела да ухвате корена у свету, јер су они све време бивали (једини!) тајни кројачи свих учења, свих политика, свих идеологија, свих револуција, свих светских покрета и свих светских ратова.

Како се бранити од њих?

Једино буђењем и освешћивањем!

Само на Путу Светлости, само на Путу БогоПознања, само на Путу Свести и СамоСвести ми можемо успешно да се бранимо и одбранимо од њих; можемо да их победимо и заувек протерамо из света!

Сваки други пут и начин, у овоме часу кадa смо духовно веома слаби, био би погубан по нас!

 

 

Када ме један човек

упита:

шта је битно? –

 рекох му, да је битно

само оно што нас

 из сеновите долине смртности

узноси на висинске

 пропланке бесмртности!

 

Све друге ствари,

наставих,

 могу бити важне

 или значајне,

 али само једна

једина ствар је битна –

да се из света

људске пролазности, гле,

винемо у светове

божанске

непролазности!

 

Истините речи

описују звездани круг,

и вазда се снова  враћају

 пра-почелу своме.

Речи су бића

 у невидљивим световима;

бића што с нама путују

из света у свет.

На својим путовањима

 кроз тајинствене светове,

собом носимо речи

 које смо најчешће

 казивали.

Да ли ћемо отићи у Небо

 или у доње светове,

то зависи од речи

с којима смо

живели.

Заиста,

од речи које казујемо,

зависи наша судбина

у једном будућем

 звезданом

животном току.