После крвавих ратова које је Мехмед Паша Соколовић у име Турске царевине водио по малој Азији, вратио се у постојбину да за интерес исте силе влада својим народом. Код својих родитеља свратио је на породичну славу, да пољуби славски ко-лач и руку своје мајке и да осети мирис родног дома. У кући је затекао преживелу чељад и већ поодраслог млађег брата. Гледа-јући пламен славске свеће и дубоко удишући мирис тамјана и сувог смиља са породичне иконе, Мехмед-Раде (Баица) је схватио велику цивилизациску превару и велики злочин који је извршен и који се извршава над Српским народом. Сви укућани су очекивали од њега да помогне свом бистрооком и оштроумном брату, и он је то и учинио али не материјално га опскрбљујући већ жртвујући и њега и себе зарад Српске слободе и Српске Истине. Мислили су да ће му обезбедити место у Турској државној служби негде уз себе, међутим велики Мехмед-Раде (Баица) одводи свога брата у Пећку патријаршију и школује га на богословији а потом поставља на место Српског патријарха. Тако је рођени брат Мехмеда Соколовића постао Српски патријарх Макарије. Схватио је велики Мехмед Паша Раде (Баица) Соколовић да Истина о Српском народу не лежи ни у Исламу ни у Хришћанству, зато је себе жртвовао посвећујући се Исламу а рођеног брата жртвује посвећујући га Хришћанству, чиме је Србима указао да им није место ни на једној од ових страна. Да они имају сасвим другачију Божанску улогу и пут.

Ову своју идеју велики Паша је још једном материјали-зовао изградњом великог моста на Дрини. На реци разделници Српске цивилизације. Изградњом овог моста Мехмед је Србима показао начин решавања највеће Српске енигме о исправљању криве Дрине. Омогућио је оним Србима који мисле да је наше место на истоку, да несметано завире у те просторе, па кад схвате да то и јесмо и нисмо ми, да се врате својој кући, оза-рени Истином и љубављу. Исто то омогућено је и онима који мисле да је наше место на западу, да оду тамо и увере се да и је-сте и није тако. А онда када се и једни и други врате и сусретну се на великом мосту великог Мехмеда, једни другима признају сопствене заблуде. Да признају да је исправљање криве Дрине апсурд Истине, лажи и времена и да у души сваког од нас мора бити изграђен мост који сеже до људске суштине и божанске љубави. А када досегнемо у себи до тих висина нећемо више имати потребе за исправљањем криве Дрине и приклањањем истоку или западу, јер ћемо схватити да смо једно, да су поделе које смо усвојили са убеђењем да смо одабрали бољи божији пут, уствари творевине ђавола које му омогућавају неограниче-ну власт на овом свету. Схватио је велики Мехмед да су то само Сатански стихови (као што написа Салман Ружди), само што су једном писани са десна у лево а једном са лева у десно, да би оба смера протока Истине и љубави била под њиховом контро-лом и привидно одавали представу да другачије и не може би-ти.

Кад бисмо данас могли видети гроб великог Мехмеда и његовог брата Макарија, засигурно би се уверили да су им тела постала непролазна. Да су својом љубављу и вером у једнога Бога превазишли пролазност сопственог тела, као што су то чудо природе досегли наши свеци, који су схватили велику превару почињену над Српским народом, попут Светог владике Николаја Велимировића, Песника Јована Дучића, генијалног Николе Тесле и тако редом. Светачки посмртни остатци Николаја Велимировића налазе се у манастиру Лелић, земни остатци пос-већеног песника налазе се у Требињу а Теслино тело је по његовој личној жељи спаљено, јер је знао да би његова светачка мумија била злоупотребљена од разно-разних сатанистичких секти и самопроглашених божијих посланика и заступника ши-ром Америка, где је и умро. Највећа опорука овог генија буду-ћим поколењима изречена је његовом забринутошћу везаном за уништавање малих народа и њихових цивилизација. У вези с тим он каже „у колико би се десило да више од половине становништва планете земље проговори једним језиком, земљина кора би експлодирала јер неби могла да поднесе вибрације исте фреквенције, као што ни један дужи мост неможе да поднесе да преко њега пређе војска у стројавом кораку“.

Рас, као Расени, као Рашани, као Руси, као један, као први,

као почетни, као основни, као Срби, као Славени

Наметање бољшевичке револуције и социјалистичког друштвеног уређења славенским народима, имало је за циљ из-међу осталог да се што више удаље од праотачке религије пре-ко које је Бог (Реч, Истина) имао директан утицај на људску ци-вилизацију, затим да атеистичком филозофиом кроз неколико генерација из колективне свести избришу славенску духовну вертикалу па да им се овако анестезираним, педесет или седамдесет година касније врати грађанско друштвено уређење уз до-минантно присуство „светског капитала и војне силе“ а хриш-ћанство или ислам обнове у свом најекстремнијем, најбрутал-нијем и најбезбожнијем облику. У свему овоме Мађари и Ку-банци били су само „колатерална штета“ што би рекли луцифе-рови синови преко свог гласноговорника Џејми Шеја.

Руси су дефинитивно највеће српско племе, који су за нијансу луђи и од самих Срба. Ова карактеристика код њих није настала само као последица историјских лажи, превара и подвала, већ добрим делом и као последица руског тражења Веритаса у огромним количинама вотке уместо у вину. Уочи бољшевичке револуције, Русија је бележила страховит привредни развој а простирала се на једној трећини копна планете Земље. У то доба „трула царска Русија“ била је највећи произвођач и највећи извозник жита у свету. Луциферови синови-господари новца и Дракулини синови-господари смрти и ратова суверено су владали преосталим делом планете Земље а никаквог финансиј-ског нити војног утицаја нису имали на простору Русије. Ближила се пропаст Аустро-угарске и Турске царевине и ослобађа-ње западно и јужнославенских народа што је претило панславе-низациом целе Европе и успостављањем Божанске власти на Земљи уз зближавање Немаца и Славена на сасвим другим основама. Руска краљица Катарина била је Немица што је предс-тављало велико растерећење и за Немце и за Русе у размишља-њима о великој интеграцији. Овако нешто са Луциферовог становишта „није се смело дозволити и морао се наћи модус кон-троле“. „Глупи“ Немци и „луди“ Срби (Славени) у два наврата су војно супротстављени са значајним биолошким истребљивањима што је Луциферовим и ,,Дракулиним“ синовима омогућило да стекну енормно богатство и дефинитивно постану госпо-дари света.

Што се грофа Тепеша тиче он се овде помиње само у метафоричком значењу и нема везе са румунским народом. Румуни су иначе романизована српска заједница са остатцима Римских легија и административних повереника који су за интерес Велике Римске Империје експлоатисали огромна при-родна богатства на простору дачке Србије. Интензивна Романизација почиње после великих одмазди над мушким ста-новништвом које су спровеле римске легије, због врло честих побуна и неприхватања Римске окупације, после чега је само римским војницима и службеницима била дозвољена женидба са преживелим женама.

Румуни су на примеру убиства Николаја и Елене показа-ли свету, али пре свега самима себи, да им је дракулство непра-ведно приписано, јер је и сам генерал-егзекутор после злочина, извршио самоубиство, што ,,дракулини“ синови никада не би урадили, већ би се злочином поносили. Лакомислени Румуни као хипнотисани поносе се свиме оним што су други написали о Дракули, градећи монструозни и нестварни хорор лик, као да се ради о најсветлијој страни душе њихове нације. Тешко нацији којој је национални јунак Дракула. Они су уочи Чаушесковог смакнућа били једина социјалистичка земља која је Луциферо-вим синова вратила сва кредитна задужења, због чега су их и увукли у прљави грађански рат са рупом на румунској нацио-налној застави, кроз коју су им коначно ишчупали душу. Као и остале српске етничке заједнице које су по сваку цену покуша-вале изградити своју хорор нацију и Румуни су били немилоср-дни према оним Србима који су на простору Румуније осећали јак српски идентитет. Већина их је протерана из плоднијих и урбанијих простора у мочварни, муљевити и песковити Бараган где и данас живе у земуницама и блатњавим приземљушама, само да неби омели развој нове нације и новог романизованог српског идентитета.

Пољаци су као и Хрвати прогутали удицу екстремног католичанства да би се што боље супротставили Православљу, ради разбијања потенцијалне Славенске доминације у Европи. Из истог разлога порушили су и обешчастили све православне храмове на територији своје државе. Ово је такође врхунац примене принципа, завади па владај. На овај начин припремљени су да безусловно следе пут луциферових господара света.

Зато што су постали већи католици од Папе, награђени су избором Пољака за поглавара католичке заједнице. Западни европљани су овај избор цинично исмејавали наводном причом о ексцентричном Војтили који је на једном од својих џогирања кроз ватикански парк сусрео и самог Бога, при чему је искорис-тио прилику и питао Га: „Када ће поново неки Пољак бити иза-бран за Папу“ нашта му је Бог резигнирано вртећи главом одго-ворио: „Док сам ја жив, никад више“.

Чеси су веће Швабе од Немаца. Техничку културу, марљивост и све друге своје врлине примили су од овог народа али они су у стању да пљују и сами по себи, само да би доказали да су у актуелном тренду. Као добар пример може се навести про-фесионални дисидент Хавел.

У свим досадашњим цивилизацијским „захуктавањима“ актуелне трендове увек су предводили Луциферови синови а Божански пут је пут континуитета и апсолутне традиције који у прошлост сеже до самог почетка а у будућност до саме вечнос-ти.

Словаци нису имали отоманску окупацију а у свему осталом су готово исти као Срби, само што су систематични у раду и што много боље пију. Ове навике су развили захваљујући племенитости својих жена, јер оне углавном нису свадљиве али ништа не заборављају у животу, па сва добра дела или пак неваљалуке својих мужева награђују и кажњавају на исти начин, пољупцима и „креветом“. Зато они изговор за избегавање ове награде или казне најлакше налазе у заузетости послом или пи-јанству.

(Одломак из књижевног дела ШИЗОФРЕНИЈА)

Упоредо када је византијски цар своју ћерку Ану подвалио Немањи за жену, а хришћанство за званичну религију државе коју ће му он признати, за симбол народа подвалише нам двоглаву каганску наказу којој је раскол судбина а смрт једино разрешење. То је принцип којим је уништен Српски Хазарски народ и Хазарска држава после готово истоветних догађаја, од-бацивања сопствене и прихватања туђе вере а затим постављања накарадног двоглавог симбола за заштитника и узор.

Стварајући свет Бог је за тачку прожимања небеских и земаљских сила, живом бићу створио главу у којој се налази мозак као небеско тело бића, са небеским, енергетским органи-ма, наспрам преосталог земаљског дела тела, са паралелним зе-маљским органима. Зато и не постоји мoгућност да једним телом господаре две главе, јер у нашој свеукупности не постоје два неба и два Бога, већ само једно небо и један Бог. Сва царст-ва и сви народи који су за свој симбол узимали двоглавог орла или неку другу двоглаву наказу, нестали су са лица земље као да никада нису ни постојали, тако да им се не зна ни време постојања ни тачан простор на коме су битисали.

То још нисмо схватили. Још увек гинемо са белом дво-главом наказом пред очима, због које нам и смрт постаје бесмислена а шизофрени раскол и са самим собом, потпуно нормално стање. Поново нам је „Двоглави бели орао са крилима у за-маху“ постао национални грб и симбол заштитник. То је никад неостварена животна поза двоглаве наказе јер двоглави бели орао и живи само до тренутка покушаја полетања.

Када се у једном од неколико хиљада гнежђења белог орла излеже двоглава наказа, орао и орлица хране своје голуж-драво чедо, као да имају двоје у гнезду. У колико у гнезду и буде више пилади, двоглави монструм обавезно поједе остале због огромног апетита, или их пак изгура из гнезда чим се изле-гу да се размрскају низ литице или огранке стабла на коме су угнеждени. То лако постиже јер му је поред две главе тело го-тово дупло веће од осталих пилића. Због узимања двоструко веће количине хране бели „двоглави лепотан“ брзо напредује. Израста му неприродно јако и бујно перје које је брижним и савесним родитељима знак, да треба да престану са родитељском негом и исхраном свог већ одраслог потомка. Престанак родите-љске пажње и прво изгладњавање, пернатом младунцу представљају знак да је дошао тренутак када треба да полети и сам се побрине за своју исхрану. То уједно бива и последњи дан живо-та овог бића које се роди грешком природе и које свој живот скончава у самоубилачком покушају полетања и самосталног живота.

Током његовог стасања свака глава преузима контролу покрета над супротном страном тела, тако да несретно биће ни-када не може ускладити замахе крила или кретање ногу. Све радње и покрете они увек раде наизменично, као што су их научи-ли савесни родитељи, хранећи наизменично час једну час другу главу. Никад храну у гнездо родитељи нису доносили заједно, увек појединачно, а давање хране двоглавом створу чињено је као да се хране два пилета, час једном час другом. Из овог раз-лога, најпре једна глава почне бесомучно да замахује својим крилом што тромо тело заноси у страну и готово га избацује из гнезда. Неколико тренутака касније друга глава узвраћа истим покретима којима целокупно тело враћа у пређашњи положај, при чему се окреће на леђа јер му тако замах својим крилом изгледа лакши. Овако наизменично махање крилима и гурање ногама наставља се до готово потпуне исцрпљености. Ова чиње-ница, гладно створење доводи до сукоба са самим собом, односно до сукоба главе против главе.

Изморени у неуспешним покушајима полетања час јед-ним час другим крилом, добијају нагон да се ослободе један другог и тада почиње очајнички сукоб са само једним могућим исходом. Најпре једна глава силовито замахне и кљуном удари у трбух испод себе што други доживљава као страховит бол јер он осећа и контролише управо супротну страну тела. На овакав изазов он узвраћа истом мером и тако све снажније и снажније док не просеку и онако слабашну кожу трбуха из кога се проспу црева. У том самоубилачком ропцу своју страну тела глава по-кушава одбранити својом ногом тако да агресивном брату енергичним ударцима канџи избија очи. У исто време кида већ про-сута црева из заједничког стомака после чега уследи још неко-лико титраја измореног тела које већ у следећем часу постаје прегршт безживотног блата, окружен ројем мува зунзара и цр-ва. Смрдљиви пир разарања унакаженог тела самоусмрћеног створа, траје до првих киша и спирања остатака, чиме се затиру и последњи трагови постојања. То је судбина двоглавог белог орла која се дословно понавља, то је судбина коју су Српском народу наменили његови поробљивачи промовишући „белог двоглавог орла са крилима у замаху“ за грб и симбол српске на-ције.

У кризним тренутцима српске нације и државе, неарти-кулисане етничке групе, секте и политичке заједнице насрћу, својатају и комадају српски национални простор, културу, традицију и историју, попут мува зунзара и црва, сматрајући да је распадајуће тело и постојало само зарад њиховог смрдљивог пира, не слутећи да ће и њих, већ следећа кишна бујица, однети у муљ и ништавило.

Ради напретка и дуговечности за симбол народа мора бити изабран хармоничан, природан, благодетан и непобедив знак, као у време док нам је још увек Бог помагао. У то време животиња од посебног респекта у нашем народу био је вук, шумски витез који никада ником не прелази пут иза леђа, увек гледајући у очи онога са киме му се путеви укрштају. Звер која никад ловину не лови у свом „селу“. Ратник који се никад не предаје и који је у стању да одгризе и сопствену ногу када се ухвати у гвоздену ловачку замку, само да би био слободан и не-побеђен. Срби су ловљење вука сматрали највишим ловачким чином, који је бивао опеван и опричан на најлепши и најузви-шени начин. У циљу заштите од болести, магије и самог Сата-не, Вук је било врло често име, које су Срби давали својим по-томцима. Српски ратници су за непобедивост и нерањивост но-сили амајлију са вучијим очњаком, а најодважнији су имали капу или друге делове одеће од вучијег крзна. У то време Срби су били неприкосновени господари подручја које су насељава-ли, инстинктом вука бирајући најуспешнију тактику одбране од било ког нападача по цену привременог напуштања нападнутог простора и поновног повратка у најпогоднијем тренутку.

Натерани смо да ово време сопствене историје заборавимо и избришемо из сећања као да се ради о једном једином неважном дану, а ради се о преко седам хиљада годима блиставе и божанствене историје. О времену у коме су Срби од препо-знавања божанске снаге речи досегли до највиших филозофских и песничких висина и најискренијег монолитног богољуб-ља.

Кад год смо се закитили несретним двоглавим симболом Српска војска зна само за поразе, а српска нација за расколе и међусобна убијања. Сви српски устанци и војни походи обеле-жени неким другим симболом били су успешни све до тренутка поновног васпостављања двоглавог белог орла за узорно знамење. Узми само распад Душановог царства, Маричку и Косовску битку, уздизање и пропаст династија Обреновић и Карађорђевић, Први светски рат у коме смо остварили „маестралну“ побе-ду у којој нам је преживео сваки трећи војник, Други светски рат са милион и седамсто хиљада жртава од којих је више од половине поубијано од стране Хрватских усташа и на крају YU-YU рат деведесетих година двадесетог века у коме се српски народ грчевито борио за очување Југославије а против успостављања Ендехазије, поучен ужасним искуством из Другог светс-ког рата. Против очувања Југославије са подједнаком жестином борили су се и Аустроугарско-Ватиканска и Гркофилско-Виза-нтијска филозофија интереса на Балкану а против и једних и других или час са једнима час са другима, наступале су исламске џихад бригаде Алије Изетбеговића. Основни циљ сваке од ове три групације у односу на српски народ, је потпуно исти, а то је недозвољавање глобалне компактизације српског национа, и непрекидно потенцирање и подстицање међусобних сукоба са амбицијом ширења и учвршћивања управо својих интереса и утицаја како духовном тако и територијалном окупацијом. Тако се српски народ 1991. поново нашао пред новим расколом са фаталним последицама. Српски отпор у YU-YU рату био је не-прикосновен све док су свети српски ратници на овим просто-рима, за своје заштитнике имали Вукове са Вучијака, Пљешеви-чке вукове, Велебитске поскоке, Вукове са Динаре и слично. Када су им преобраћени Титови генерали по диктату византијс-ких јањичара на рамена и груди поново заковали двоглавог белог орла, почео је егзодус, прогон и истребљење српског право-славног живља из Републике српске Крајине, Републике српске а потом и са Косова и Метохије. На Светог Саву 1995. уочи ових прогона и погрома, као и уочи бомбардовања Србије 1999. ударао је гром у Саборну цркву Београдску. Патријарх је само констатовао „децо ово неће ваљати“. Изгледа да ни они Срби који поуздано знају тајну страдања српске нације и српских ра-скола немају снаге да сапоште Истину и укажу на божији пут традиције и континуитета, и одбацивање свега што је у служби туђина, што је нечовечно, безбожно и безживотно. Можда они као већина правих јањичара, дословно поштују и спроводе оку-пациону власт освајача, а патњу и страдање сопственог народа подразумевају као свој допринос остварењу интереса окупато-ра, које због личног комфора и привилегија сматрају и својим интересом. После Трновског преобраћења Светог Саве, ниједна одлука врха српске црквене хијерархије није донешена у инте-ресу Српског народа већ у интересу Византије, а то и данас чи-не, изузимајући време патријарха Макарија Соколовића. Центар српске духовности и дан данас се налази изван наше државе, још од доба насилне христијанизације, да би лакше могао бити подвргнут контроли и интересу туђина. На истом месту налазе се центри духовности и Бугарског и Руског народа који су на исти начин поражени и духовно окупирани…

Готово стидљиво покушали смо да своју душу вратимо своме телу и да Фрушку Гору прогласимо Светом. На којој би се окупили и обликовали духовници и подвижници непосредно под будним оком и окриљем сопственог народа и ту градили нову духовност и неговали традицију сопственог божијег пута и духовне вертикале. Нажалост, Српски Истинољупци нису имали снаге да овај подухват доведу до остварења и тако је још једна шанса отишла у историјски неповрат. Против себе су има-ли Аустро-Угарско-Војвођанске сепаратисте са једна стране а са друге, Гркофилско крило или боље рећи стабло Српске црк-вене хијерархије, који су спремни да аустро-угарске и византијске интересе на овим просторима бране новим Српским раско-лима, до последњег Србина. Очигледно је да нам наша „браћа“ по вери и „традиционални пријатељи“ спремају нова страдалишта и нове расколе, а на Богу је да нас спасе или да нас потпуно нестане. Бог нам је упутио велики знак за отрежњење и измирење, спаливши Свету гору Атоску, збој злочина који су над нама почињени а не оних које смо ми починили убијајући сами себе као бели двоглави орао. А ко зна каква ће чуда још бити учиње-на само да се отрезнимо и призовемо памети. Бојим се да ће следећи Његов корак бити потапање Атоске стене на дно мора у разорном земљотресу који ће однети добар део нама „братске „државе. цивилазација, јесу Латински принцип „завади па владај“ и хуритски принцип „превари и подвали“. Кроз историју су отки-дали део по део нашег национакног бића и супротстављали нам га као смртног непријатеља а истовремено су нас убеђивали да је то у нашем историјском, културном и цивилизациском интересу. Грб, бели орао са две главе, митско наказно биће које у природи не може да егзистира, наводно симболизује „нераски-диво јединство и независну духовну и световну власт“, дакле двовлашће, раздор и неслогу у самом врху власти. Независна духовна и световна власт наметнута је у доба Немањића као по-треба што хитнијег одбацивања праотачке вере (примарно раз-бијање јединства) а потом, примања нове религије и њене комп-летне организационе структуре и принципа, независно од исто-рије, традиције и воље српског народа или било ког другог Српског Властодршца. Немања је са већом групом Срба, као та-оц одведен у Византију, да би у петогодишњем ропству примио хришћанство, а где је узгред ожењен Аном, ћерком византијс-ког цара по ком основу је и добио владарску титулу. Јањичарст-во или одвођење младих на васпитање, образовање, обуку или семинаре у циљу прихватања и спровођења окупационе власти, идеологије и религије окупатора, није Турско откриће већ је коришћено и много пре њих а обилато се користи и дан данас.

Истовремено на груди двоглавог орла постављен је шт-ит са крстом и четири оцила, најјачи и најстарији српски хералдички знак. Знак Бога Сербона и Богиње Сербоне који симболизује свето четворство, овоземаљску четвородимензио-налност, четири суштаства, четири стране света, четири човека у Српском језику, четири расе, четири крвне групе, четири аг-регатна стања материје, четири основна елемента, четири осно-вне боје, и све тако, четири… четири… четири. Овај крст нема никакве везе са хришћанством. Овај знак нас је до сада сачувао од потпуног уништења и потпуног поистовећивања са двогла-вим белим орлом. Нама је овај симбол у Немањићкој интерпре-тацији протумачен као очајнички вапај за Српском слогом под окриљем двоглавог створа, кога помисао и сваки напор ка је-динству води директно у смрт и нестајање. То је дакле немањићки вапај за Српском слогом у смислу одбацивања вере предака и безусловног примања хришћанства, затим учвршћивања хри-шћанства до тоталитарних размера и неприхватања исламске вере, вере нових освајача и поробљивача српског националног простора. Слова овог симбола, од свог средњевековног-немањићког ново-проглашења па до данас, могу се дословно прочи-тати само као „Срби Сумануто Срљају Самоуништењу“, а не као византијском пропагандом смишљена интерпретација „Са-мо Слога Србина Спасава“.

Слогу и јединство, кроз протекли део времена, сачували смо само онолико колико смо у новоприманим религијама, окупацијама и револуцијама успевали да сачувамо праотачке вере, божанске духовне вертикале, језик којим говоримо и љубави према Богу и свету око себе. Свети Сава је покушао да у неми-новном прихватању хришћанства, задржи максимум старе српс-ке религиозности и богољубља. Из ових Савиних напора изгра-ђена је легенда о Савином измирењу завађене браће, које произилази из немањићког вапаја за српском слогом. Овде се не ради само о измирењу Савине рођене браће Вукана и Стефана, који су били смртно завађени око престола, како нам то данас представљају наши „духовници“, већ о измирењу српског народа раскољеног на присталице хришћанства и оне који су упорно бранили праотачку српску веру. На изворној манастирској фре-сци, на којој је приказана Савина измиритељска мисија, види се по њиховим одеждама и осталим обележјима да један брат представља Христијанизовани део српског народа, а други упо-рне бранитеље српске традиције и српске праотачке религије. Из свега тога јасно се види да улога Светог Саве није случајна како нам то објашњавају наши византијски окупатори, већ да је пажљиво планирана уз огромне уступке српској традиционал-ној религији. Амбициозним византијским окупаторима у том тренутку није било битно како ће се Срби Богу молити, у том тренутку било им је битно да Срби своју религију назову хришћанством. Велики део онога што је тада унешено у Српско Хришћанство у међувремену је више пута реформисано да би било сведено на садашњи изглед…

Из преживелих остатака праотачке вере и црпимо елеме-нте супериорности и божанске широкогрудости. Задржали смо делове праотачког писма, (од четрдесетак знакова винчанског писма у садашњој српској ћирилици задржано је чак двадесет слова). Задржали смо породичне славе и остале благдане, дело-ве обреда и календара, разноразна предања и још понешто. (Ова хришћанска 2004. година која се броји од дана Христовог суне-ћења, по српском календару је у ствари 7512. година од времена откровења Божанске српске визије уједињења света.) Ови оста-тци праотачке вере представљају нам директну везу са пос-танком човека и самим створитељем. Зато и чинимо један од свега неколико народа на овом свету који имају непрекинуту божанску духовну вертикалу и веру која је у неким својим елементима заснована на сопственом духовном искуству од самог постанка. Због тога луциферови синови цинично и лицемерно говоре о Србима као о „небеском народу“, о српској „параноич-ној опседнутости историјом“, о „завери против српског народа“ и тако редом. Овим цинизмом и лицемерјем они желе да искри-ве суштину српске стварности, да би на тај начин Србе и даље држали у духовној и робовској подчињености и међусобној завађености. То им истовремено омогућава да себи задрже арбитарску неприкосновеност и непољуљану власт над овим светом. Због тога они овом свету и намећу логику дводимензионалног размишљања и поимања Бога у којој се и Бог и Ђаво, и добро и зло, налазе у истој логичкој равни, а у којој се са њима може неограничено манипулисати. Српски језички, логички и духов-ни принципи откривају човеку четвородимензионално поимање битисања, који искључују могућност црно-белог виђења света око себе и црно-белог расуђивања. Ови принципи искључују могућност манипулисања а свако духовно и материјално стање непогрешиво идентификују у хиљадама појавних нијанси. Све ово може се илустровати деформацијом која се зове далтони-зам, где особа својим очима региструје искључиво постојање или непостојање светлости, наспрам људске, Богом дате способности разликовања четири основне боје, са могућношћу небројеног комбиновања и нијансирања, која свеукупно људско окружење открива у боготворачкој реалности.

Поред накарадних нацоиналних симбола, којима су нам оковали душу, два основна принципа којима су нас наши непријатељи самопроглашени за нашу браћу, разапели на раскршћу.

(Одломак из књиге ШИЗОФРЕНИЈА)

По једном древном предању, васкрс и уједињење свих Срба Аријеваца, догодиће се када се Србски Богови врате у Брљин и Аркону, на Бело Србско Море, као и на Земљу Љутића и Пољана, прослављених Перунових и Световидових ратника светлости.

Буђење Србства, а у ширем значењу Словенства, враћање Ведским Боговима и Великим Прецима, наговештава поновно рођење Аријевског Духа у Србскоме Бићу.

Вековима су германски кршћани, на најсуровији начин (огњем и мачем!), покушавали да протерају Ведске Богове из свести Белих Срба Аријеваца, али, уистини, нису успели у томе.

Штавише, кршћански су прогони само учврстили и оснажили Аријевски Дух у Срба КолоВена.

Суровост и дивљаштво кршћана имало је посве опречно дејство у свести Срба Аријеваца.

Богови су из појавног и вештаственог прешли у Онострано, у Тајинствено, и ту су мировали неко време, упијајући правасељенско и божанско дејство за Овај Тренутак буђења и освешћивања.

По истом том древном предању, Германија ће снова бити Бела Србија, земља свих Белих, свих Аријеваца.

Када се то догоди, записано је, наступиће и отпочети Ново доба Великог Духа Стварања.

Бела Србија јесте Света Земља Белих Срба, Земља у чију су Потку Простора и Времена уписане све духовне тајне Великих Предака.

Не желим да мењам свет, мењаћу себе.

Не желим, јер не умем и не могу, да мењам свет. Највише што могу да учиним, то је –

да променим себе!

Да мењам себе набоље –

из часа у час, из дана у дан.

Да данас будем бољи него што сам јуче био; и да сутра будем још бољи од овога што данас јесам.

Да учим и освешћујем научено, из трена у трен.

Да препознајем, и да разликујем, знања од света и Знања од Богова и Предака.

Да учим!

Јер, нема краја, ни конца, учењу Човековом.

Учење и освешћивање јесте Пут до Знања.

Знање јесте Пут Стварања.

Само Човек на Путу Стварања, бива корисним и себи и ближњима.

Бива корисним и себи и свим бићима иним.

Бива корисним и себи и свим световима –

знаним и незнаним, појавним и тајинственим.

Бити користан божанским бићима и битијима – то јесте пут посвећења!

Човек мора да служи Богу, да служи Створитељу!

Мора!

Али, не због Бога и за Бога (будући да нас Бог ни на шта не приморава!), већ због Себе и за Себе.

Човек мора да служи Животу!

Служећи Животу, Он и Сам бива Живот.

Оно чему служиш, бива не само део тебе, већ твоје Биће Сушто.

Човек се препознаје по ономе коме или чему служи.

Само се по служењу Човек разликује од Човека.

Реци ми коме служиш, па ћу ти рећи ко си!

То: коме или чему служиш, може или да сабере или да посве растури Биће Народа.

Срби су најбољи, најсликовитији пример, не само растурања, већ потпуног уништења Бића Народа.

Срби који служе туђинским боговима и туђинским господарима, бивају највећи мрзитељи и мучитељи Србства.

Срби који служе туђинским боговима и следе туђинска учења и туђинске вере, немају ничега заједничког, ни на једном пољу, са Оним Србима који су остали верни Својим Боговима и Својој Вери.

Штавише, такви бивају најпотуљенији и најгрознији прогонитељи Расних Срба Аријеваца.

Срби су Ведски Народ, а то значи –

Аријевци, ПраАријевци.

Њихова је Вера Права.

ПравоСлава!

Њихови Богови јесу њихови Преци.

Расни Срби служе својим Боговима и својим Прецима.

Јер, они знају ко су, одакле су, и чији су.

 Знају да је служење једнако посвећење!

Стриборија.

Северија.

Земља Бога Стрибора.

Са дванаест прстена дејствених

опасана Родина Белих Срба,

под вечитим снегом и ледом.

Плаветним и љубичастим снегом,

зеленим и руменим ледом,

у Праскозорје Сварога.

Три Луне Лучезарне

 на пурпурном обзорју

подно Вечерњаче.

Подно Ладине Звезде

Разјаснице.

И бели ветри Стриборови,

што стрижу, вију, хује и шуморе

кроз кедре и модре борове вите,

 над несагледном земљом

што је утонула

у сне и тишину.

Светлост што леска и зрцали се,

титра и трепери

понад снежних поља;

Светлост Стриборије

што се распршује свеудиљ,

што сипи, слапи и ромиња

подно Три Луне Лучезарне

у Пурпурном Прстену

Вечерњаче.

Прасак бреза

 и сетан рсак јасика

 у Праскозорје Сварога,

када су вагре рујане и румене,

пурпурно-плаветне и љубичасто-малинове,

 и када нас греју огњила и кресила

плавет-зеленог леда

у Дивот-Колоплету

Сварге Сварунове.

Стриборија.

Северија.

Земља Бога Стрибора.

Иза Ноћи Сварогове.

У Јутро Поновног,

а тајинственог и тајносаног,

Рођења Света.

1.  

   ПЕСМА ПЕСМУ ОТВАРА

   /Коментар на песму Спасење је у јачању самосвести/

   Драги моји Стриборјани.

   Нећу бити опширан.

   Као ђак трећег или четвртог разреда основне школе (на обронцима Велебита) на тавану моје куће пронађем једну књижицу са разним песмицама.Једна ми западне за око, која је имала наслов: “Каква је ово шума Стриборова”. Садржај песме нисам запамтио али ми је деценијама касније с времена на време у мојим мислима одзвањала реч “Стриборија” . Понекад сам некога и упитао шта значи реч “Стриборија” али нисам добијао одговор. Пре нешто више од годину дана претражујући по интернету наиђох опет на песмицу која помиње Стриборију . Помислих с неверицом па можда ћу сад сазнати шта је то. И тако је и било. Био сам неописиво радостан.Сазнао сам то управо од правог Стриборјана. Велико Му хвала. У протеклом времену и од спознаје шта значи та загонетна реч, јавила су ми се нека моја виђења:. Као што је Никола Тесла добијао и савршено тачно извршавао одређене задатке ,из области технике, тако и Драган Симовић у овом тренутку и времену извршава добијене задатке од својих а и наших Предпостављених из области наше Самоспознаје . И ту нема хоћу нећу.Он је увек у будном стању , ослушкује и преноси нам дословно онако како му је Речено. Он нам преноси поруке о нашој прошлости ,садашњости и будућности.Све су ово једне велике припреме Србског рода за повратак на сопствени ,јединствени и само нама знани пут. С нестрпљењем чекам сваки нови дан да чујем шта ће нам Драган ново саопштити . И сваког дана нове и узбудљиво драге вести. Овакав задатак и овакву моћ може имати и добити само Проверен и Одабран човек – Посвећеник Србског рода. А ми који ово разумемо и који То Јесмо, имамо ништа мање обавезе, већ да будно пратимо све ово и међусобно делујемо на разумевању и спровођењу у дело добијених порука са Вишег Новоа Постојања. С Богом .

   /М. П./

Био сам само гост

 и путник на путу;

 вечити путник путујући;

 путник на пропутовању

низ далека,

и давно уснула,

звездана јата.

И нигде у свету,

и световима,

не нађох свој дом;

не нађох уточишта;

не нађох мира

и спокоја.

И свуда бејах

само туђинац у туђини;

 туђинац на туђој земљи,

у туђим световима.

Све што сам тражио –

 и све што сам примио –

 бејаше само песма;

 песма коју душа моја

појаше у вечној тишини,

 иза обзорја збивања,

 с ону страну

свих сновања и сневања;

 свих сања и снова;

 свих догађања

и дешавања.

Био сам гост

и путник на путу;

 вечити путник

 без сврхе и смисла;

 вечити звездочатац

и јасновидилац;

 велики посвећеник

вечно сневајуће

и певајуће

 душе

 у Срцу

ПраВасељене.

Драган Симовић

Бог је тебе

створио преко тебе,

 и кроз тебе;

створио те из наума

и намера твојих;

створио те од мисли

 и снова твојих.

Бог је допустио,

 да твоје мисли

и снови

стварају тебе

кроз Њега –

мада ти ниси

ни био свестан

тога –

 те све време

уверен биваш,

да је Он тебе

 стварао Сам

без тебе.

Бог,

у теби обитавајући,

чини тебе богом,

како би и сам могао

 да чиниш дела Божја,

 те да се

 преко дела Божјих –

на крају путовања својега –

сјединиш с Њим

у Суштаству

 Његову.

Што ми будемо бивали јачи, то ће наш непријатељ бивати све слабији.

Суштина наше животне поетике мора да се заснива на овоме познању, да се попут тајинствене завојнице обавија око ове божанске усправнице.

Наша животна поетика не сме да буде ишчекивање и неделање, већ покретање, предузимање, делање и дејствовање.

Ми не смемо несувисло и бесловесно да чекамо да наш непријатељ ослаби, па да тек тада нешто предузмемо за остварење својих наума, замисли и промисли.

Штавише, ми морамо већ овог трена да започнемо остваривање својих задатака и испуњење властите правасељенске мисије.

Наш непријатељ је кроз векове лукаво користио наше ишчекивање, наше оклевање, нашу неодлучност, наше одсуство суштинских замисли и промисли.

Наш непријатељ је веома лукав и подмукао, прикривен и притајен, слаткоречив и потуљен, и ми га само мудрошћу и стваралачким духом, испуњењем на свим пољима, можемо савладати и победити.

Наш непријатељ је свуда око нас у нашему окружењу, и попут паразита исисава наше животно и стваралачко дејство, нашу животну енергију, наше животне сокове, нашу свету аријевску крв.

Ми морамо бити и јачи и мудрији од нашега вековног  непријатеља, морамо му бити тајанствени и тајинствени, морамо му бити велика тајна и непознаница.

Наш непријатељ не сме да зна науме и намере наше, не сме да проникне у наше замисли и промисли.

Наш непријатељ је, истовремено, и лукави Латин и бестијални Азијат; двоглаво митолошко чудовиште, примордијална неман.

Ако нисмо будни и освешћени, ако нисмо сабрани и прибрани, ми ћемо бити лак плен нашему праисконом непријатељу.

За наш опстанак важна је вертикала, божанска оса и усправница, као и тајинствени кастински поредак, а у том кастинском поретку окосницу чине две суштинске касте: каста посвећених ратника илити кшатрија и каста божанских духовника илити брахмана.

Без унутарњег и тајинственог кастинског поретка, за нас Србе, ПраАријевце, у оваквом окружењу, уистини, нема опстанка.

И, да поновим, и заокружим, оно што на почетку рекох: Што ми будемо бивали јачи, то ће наш непријатељ бивати све слабији.