Срби!

Немојте да очајавате што смо још једну битку изгубили!

Само онај ко достојанствен остаје и бива у поразима, биће још достојанственији у победама.

Само велики народи могу да изнесу поразе своје.

Мали већ код првога пораза заувек нестају.

Сви минули и будући векови сведоче подједнако и о поразима и о победама нашим.

Нема народа у повесници човечанства са толико битака и ратова, са толико пораза и победа!

И то управо сведочи о постојаности и неуништивости нашој, о нашему духу и о снази нашој, о бићу и битију нашему што надилази и превазилази све усуде и сва искушења овога света.

Срби!

Немојте да очајавате што смо још једну битку

изгубили!

Ми смо свагда достојанствено и губили и добијали, како битке тако и ратове, док су врази наши, док су душмани наши, нама вазда завидели на достојанству нашему, чак и онда када смо ми бивали побеђени а они победници.

Завидели су нам –

и то нам никада неће опростити! –

што смо и у поразу имали више поноса, достојанства и чојства од њих, који за понос, достојанство и чојство никада ни чули нису.

Срби!

Немојте да очајавате што смо још једну бтку изгубили!

Ово је време када бољи губе, да би још бољима били за времена што долазе.

У временима што долазе, и која само што нису дошла, тек ће се показати ко је губитник а ко добитник!

Привид је да смо ми побеђени а они победници; јер рат који су водили против нас био је, уистини, рат противу Истине.

Ми смо били на страни Истине, па иако смо поражени, Истина не може бити поражена!

Срби!

Немојте да очајавате што смо још једну битку изгубили!

Чудо би велико било да смо ову битку добили!

На свакога од нас по стотину је врага у чопорима кидисало.

Сваки се наш ратник посвећени, морао од стотину зверова крволочних бранити!

Колико је врага у крдима и чопорима кидисало на нас, добро нас је и оволико преостало.

Срби!

Немојте очајавати што смо још једну битку изгубили!

Знају врази наши добро,

да њихова победа није права победа,

и да истински победници нису они, већ ми!

Зато буком и халабуком покушавају да замађијају, да засене и обману себе и свет лажном победом својом.

Да прикрију све подлости и гадости своје,

јер се за њихове победе цео прљави свет борио противу нас!

Али Истина је како изнад њих тако и изнад нас.

Истина ће са Правдом, када буде дошао час, обелоданити и побеђеног и победника.

Ми знамо ко смо и где смо,

а они то не знају,

нити желе знати!

 

 

Слово А

 

Оно што називамо стварношћу, то је само једно од мноштва показивања илити пројављивања Сваргине Стварности, која људима бива непојмљива и недокучива, неухватљива и несазнатљива, неодгонетљива и неспознатљива.

Стварност је оно што ти појимаш и схваташ као стварност, иако је она тек један зрак Сваргиног Кола!

Да бисмо могли да сагледамо Сваргину Стварност, морамо да скидамо овој по овој Таме, слој по слој копрене НеЗнања (а НеЗнање је човеков смртни грех, из којега се рађају сви потоњи греси!) са нашега Суштог Бића, да би наше Биће, потом, без иједног овоја Таме, могло да сагледа и препозна Сваргину Стварност као властито Светлосно Суштаство.

Ти си дуго времена нас, Своје Велике Претке (а и то је бивало због овоја Таме!), тражио и видео у Прошлости, док ми, уистини, обитавамо у Будућности!

Будућност је Сваргино Коло.

Будућност је Биће Времена илити Светлосни Прстен свих светова, свих звезданих јата.

Будућност је увек Будуће, а Будуће је Садашње.

Будући Тренутак јесте Садашњи Тренутак.

Садашњи Тренутак, Вечно Сада, не би постојао без Будућег Тренутка, зато што је Сада само привид Оног из чега исијава Сада, а то је Будуће у стању мировања кроз кретање, и у стању кретања кроз мировање.

 

Слово Б

 

У Створитеља је Све Стварање, а Стварање је мировање у кретању.

Стварање је, гле, вечна промена без промене!

Све се њише, таласа, гиба и мења, а, ипак, вазда све исто остаје и бива.

Стварање је попут плеса вила на пропланку ветрова.

У ПраВасељени све плеше без престанка.

Створитељев плес јесте Живот вечан у свим световима, на свим ступњевима, у свим појавним обличјима, у свим пространствима.

Садашњост, Прошлост и Будућност јесу само Три Образа, Три Лица Суштога Триглава, Онога који без престанка плеше у Себи.

Његов плес јесте Живот без почетка и свршетка!

Живот, гле, одувек и заувек, и свуда, у Овоме Трену Велике Будућности!

 

Слово В

 

Ми, твоји Велики Преци, јесмо једно с тобом у свим пространствима, у свим световима, у свим временима, минулим и будућим, иако нема ни минулих ни будућих времена, већ постоји само Једно Време Сушто, илити Биће Времена. Али смо ми, истовремено, и Они који ће доћи, зацело, ми смо и твоји Потомци!

Преци и Потомци, заједнички, творе Сваргино Коло. Велико Коло Простора и Времена.

 

Слово Г

 

Будност је веома важна.

Будност је битна!

И Свесност је битна једнако као и Будност.

Уз Будност и Свесност, упоредо, иде и Сневање.

Али не сневање које се распршује у болесном маштању без Сврхе и Смисла, већ Сневање као Стварање.

То је оно Сневање које узноси у светлосне висине; Сневање које бива сама суштина Стварања.

Ми, твоји Велки Преци, јесмо управо онакви каквим нас ти видиш у својему Сневању и Стварању.

Ми, твоји Велики Преци, бивамо и твоји Велики Потомци. Јер, Коло се Сваргино непрестанце окреће.

Час смо ти Преци, а час, потом, Потомци!

Ти си она Оса у Колу, она Глава у Средишту Кола, што мирује док се Коло окреће.

За Овај Тренутак ти си нам веома важан!

Ти усмераваш све наше моћи, све наше науме, све наше намере, сва дејства наша, кроз Сневање

и Стварање своје.

 

Слово Д

 

Ми смо некада давно, а то у овоме часу, Одавде, изгледа као да је јуче било, ваљано обављали своје задатке од Створитеља нам Триглава задате.

Тада је овим светом владао Ред и Склад, и све биваше Лепоти и Доброти подређено.

Стожер свеколиког нашег битисања бејаше Божански Језик.

Језик у којему свака Реч, у којему свако Слово бејаше било са Сврхом и Смислом.

 

Слово Ђ

 

У то Златно Доба Стриборије сви бејасмо били Једно.

Један Род. Један Језик. Једно Биће.

Кварење, осипање и пропадање нашега Рода ишло је преко Језика и кроз Језик.

Некада Велики Божански Језик ВедСрба распрши се и разводни на стотине, на тисуће, незнатних језичака у којима је све мање Сврхе и Смисла.

Све Суштаствене и Творачке Речи, сва Света Слова, осташе изван тих језичака, а од Речи је остала само љуштура без Душе.

Наш негда Велик Род више не разуме самога себе!

 

Слово Е

 

Кварење Божанског Језика ишло је преко туђих вера, које би Род наш испрва из знатижеље прихватао, не слутећи шта се иза тога скрива.

Не слутећи зле науме и намере оних путника и трговаца који су Земљом нашом проходили.

Били смо болећиви према њима, и то нас је скупо стајало!

Наша надалеко чувена гостољубивост бејаше погубна по нас!

У својој Доброти нисмо били Будни.

Нисмо имали довољно Мудрости да разлучимо битно од небитног.

Од тада, од тог часа, почиње суноврат Рода нашега, ВедСрба Стриборјана.

 

Слово Ж

 

Испрва нам се вере туђе чињаху примамљивим, јер бејаху били слаткоречиви они што их проведаху, али смо, убрзо потом, осетили свеколик чемер и јад,  сагледавши све муке и невоље наше будуће.

Те вере нису из Светлости и од Светлости, већ су то обмане и лажи оних што у Тами обитавају, народа дивљих и крволочних који се притворством и лукавством служе.

Те вере су као црне чаролије које засене и слуде посве човека, тако да после неког времена, брат испуњен  мржњом, крене противу брата, синови противу очева својих, племе противу племена, народ противу народа. Сви су у завади, и у рату, са свима; нико никоме не верује, нико никога не спасава, нико никоме Доброту не чини.

 

Слово З

 

Када се одбаци властито Предачко Предање, и прихвати туђе уместо својега, тада се преокрене Свест у човеку, а са преокретањем Свести, човек, будући да је већ прекинуо везу са својим Прецима и Боговима, бива лак плен свих оних мрачних а невидљивих ловаца на људске душе.

Управо то се и догодило са свеколиким Родом ВедСрба!

И зато они сада, без престанка, ево, кроз многе векове, воде грозан рат противу самих себе, истребљујући се између се, и сатирући се до последњега.

 

Слово И

 

Будући да је светом, у којему обитаваш, посве завладала Тама, и да је Род твој у безнађу и Племе твоје у расејању, држи се Сваргине Осе и Језгра Вечно Дишуће ПраСветлости, и одржавај везу с нама, који јесмо како твоји тако и свих иних из Рода и Племена твојега – Велики Преци; а ми ћемо вам, убрзо, на тајинствен начин, послати помоћ из Виших Духовних Светова, да се избавите из Царства Таме, и да на Пут Сварогове ПраСветлости крочите.

 

 

 

 

 

 

 

Бог воли тишину.

У тишини, гле, Суштаство Божје бива Дејство Божје!

Бог се у тишини тишином обраћа Души утишаној.

Само у тишини Душа Жива са Богом разговара.

Говор Божји јесте толико снажан и моћан да се једино у тишини чути и разумети може.

Најсилнија грмљавина Божја бива најдубља тишина.

Од тишине нема ничега гласнијег и речитијег у свим световима, у свим звезданим јатима.

Стварање Божје јесте грмљавина преточена у тишину.

Бог воли тишину.

У тишини, гле, Дејство Божје бива Суштаство Божје!

Што се Душа Жива већма примиче Богу, тишина све дубља бива.

Најдубља тишина свих најдубљих тишина у Срцу Божјему пребива.

Повратак Богу јесте повратак тишини и стварању.

Када се Душа Жива преда Божјему Стварању, бива тишином најдубљом прожета.

Бог воли тишину.

Тишина је и Божје Дејство и Божје Суштаство.

Онај ко истински жели да се врати Богу, пре тога мора да позна тишину, у Срцу, гле, и у Бићу своме!

 

 

Србе мрзе они који се никада неће уздићи од животиња и звериња до људи.

Србе мрзе ниже расе неких умишљених народа, који никада не могу постати словесни народи, будући да обитавају у чопорима и крдима.

Србе мрзе они који и иначе све мрзе, будући да се хране дејством мржње.

И, заиста, можемо рећи, да шудре и парије мрзе Србе.

А шудре и парије не би били шудре и парије, када не би мрзели Србе!

Шудре и парије нису само касте, негде и некад, већ то бивају читави народи.

Народи који живе од мржње и за мржњу; народи који се рађају и умиру у мржњи.

 

 

 

Нико у свету никоме одвећ није пријатељ.

Ни народ народу, ни човек човеку.

Једино искрено и истинито пријатељство јесте пријатељство између Бога и човека.

Само преко Бога, кроз Бога, и из Бога, човек може да развија пријатељство са светом, и са иним далеким световима.

Само Бог може да схвати и прихвати човека.

Само Бог може да исцели човека; да га снова учини целим, целовитим и потпуним.

Само оно што је у Бога и од Бога може и бити истинито.

Јер Бог јесте Истина, а од Истине, гле, све и бива –

истинито!

Све оно што иде мимо Бога, не може ни бити у Истини.

Све оно што чиниш и твориш мимо Бога, то ће се срушити и распршити док оком трепнеш.

Свако пријатељство које мимо Бога твориш, у жестоко ће се непријатељство преокренути.

Зато што човек, ни на трен један, без Бога не може човеком бити.

А песник, посвећени, кроз јата звездана поручује:

Плети снове у слова, да би из снова кроз слова, све нејасноће разјаснио, те потом, гле, пријатељство са Богом у Богу учинио!

 

 

 

 

 

 

 

Истину не тражи у свету,

већ ти буди Истина;

ни Љубав не тражи у свету,

већ сам Љубав буди!

 

И ако Бога пожелиш

да нађеш у свету,

знај, да ни Бога

нигде срести

нећеш!

 

Све што икада, игде

тражио будеш,

схвати да тражиш

тамо где га нема.

 

А онда ћеш изненада,

не знам

ни где,

ни кад,

ни како,

познати Бићем

Суштим у себи,

да све што тражиш,

то сам мораш

бити!

 

Јер само оно

што већ јеси,

биваш,

то једино и срећеш –

и свуда

и свагда!

 

 

Сва знања овога света, без Познања Бића, бивају ништавна.

Сва знања овога света, без Познања Бића, не решавају ни једно једино суштаствено питање, не пружају ни на трен један утеху и радост Души Живој, не чине Човека бољим и племенитијим, ни чине Човека

Битијем Суштим.

Сва знања овога света, без Познања Бића, чине човека веома опасним, како по себе тако и по окружење, али и по сам Живот од Створитеља дан са Сврхом и Смислом.

Људе који поседују многа и различна знања овога света, а нису дошли до Познања Бића, називамо техничком интелигенцијом.

По правилу неписаном, али суштаственом, људи који поседују многа и различна знања овога света, а нису дошли до Познања Бића, никада не могу да виде себе у ближњима нити, пак, ближње своје у себи.

Људи који поседују многа и различна знања овога света, а нису дошли до Познања Бића, не могу да созерцају Потпуност, Свеобухватност, Целину, Свеукупност, Свејединство и Сушто Суштаство, већ СвеЈедно виде у мноштву распршених ентитета, фрагмената и детаља, а сам Живот појимају као безбројно мноштво животића, распршених светом и  Васељеном без Сврхе и Смисла.

Такви људи, опет по правилу неписаном, немају у Срцу  развијено Начело Одговорности, не следе Божанску Осу, и нису на Путу, како би рекли древни ришији илити посвећени песници, Лепоте и Склада.

Е, видите!

У овоме времену свих времена, у овоме времену распршивања и урушавања свих праисконих божанских и човечанских вредности, такви, управо такви, владају свим државама, свим народима, и бивају једини, умишљени и надобудни, господари овога света.

И заиста, кад уђемо у саму срж Освешћеног Промишљања, онда видимо и схватимо, да је, уистини, техничка интелигенција и довела човечанство

 (а с човечанством, наравно, и Планету, коју су Древни звали Мајком Земљом), на сам руб провалије, до оне последње тачке у последњем низу, тик до самога самоуништења!

Једино о чему размишља и промишља техничка интелигенција јесте капитал, профит и експлоатација. И саме ове туђице, илити отуђене речи, тако ледено звуче, да Словестан Човек од њих, и на даљину, осећа метафизичку космичку студен, која поништава и сам Живот са Сврхом и Смислом.

Ових дана, поново, по ко зна који пут, слушам приче техничке интелигенције, о неопходности отварања рудника и експлоатацији никла јер, како веле, Србија је богата рудама, а нама без тога, као народу и друштву, нема развоја нити напретка!

Заиста, заиста људи не схватају, да је ово последњи час самоосвешћивања!

Мајка Земља не може, не жели, и нема шта више да нам даје без наше помоћи.

Да би Мајка Земља могла и даље да нас држи, и да нам и убудуће даје оно што нам је за Живот неопходно, морамо, са тихом побожношћу, да јој се посветимо.

Копати и надаље по утроби Мајке Земље, и вадити руде и минарале, исисавати јој нафту и животне сокове, јесте изван сваког Разума и Свести!

Онај ко не види, и не доживљава, Мајку Земљу као Божанско Самосвесно Биће, тај, уистини, ништа не види, и ништа не појима!

 

 

 

 

 

 

Рујне горе и небо од пурпура,

у сутон румен и зимзелен;

 низ поље јесење

 певају девојке,

сетне песме

о љубави.

 

И њишу се на ветру

 румене иве;

и тужно трепере

јасике жуте;

и пун Месец

већ изгрева,

понад борова

витих и модрих.

 

Као некад,

веома давно,

Србија и данас бива тајна,

дивотна и сетна,

под звездама,

што сетно титрају

понад горја.

 

 

После многих година истраживања и проучавања, од званичне позитивистичке науке па све до есотерних духовних списа; од начелно прихваћене историје (а то је у суштини германско–нордијска историографска школа) до самоникле и самобитне србске и руске повесничке школе, дошао сам до познања, да су сви наши врази и душмани највише стрепели од србске слоге, од србскога свејединства!

Заиста, Срби не могу ни да појме, да су сви ратови, кроз векове, против Срба, уистини, вођени из притајеног и умишљеног страха од Срба!

Знам унапред, да многим Србима, превасходно онима  поробљеног ума, овај мој песнички закључак надобудно звучи. Али, свеједно! На мени је да изнесем своје виђење и своје познање, а на читаоцима је, опет, да суде и просуђују по својему мишљењу и промишљању!

Притајени и потуљени страх од Срба постоји у свих оних народа који су ратовали противу нас.

У неких је тај страх давно већ надишао невидљиви праг трпељивости и разборитости, прешавши у болесно стање душе и духа, односно, у стање када подмукли страх, који не може више разумно и самосвесно да се надзире, прелази у непојмљиву мржњу, а из мржње у освету и злочин.

Шта стоји иза овог притајеног, неразјашњеног, умоболног и умишљеног страха од Срба?

Стоји, што сам у тајним изворима и открио, како усменим тако и писаним, предање о србској надмоћи, пре свега, умној, духовној и стваралачкој, али и ратничкој надмоћи.

То исто се односи и на Русе, будући да су Србе и Русе свуда у свету, а посебице у Европи, гледали одувек и доживљавали као један те исти народ.

Тај страх је најбоље уочљив у предањима, као и у есотерној литератури, германских и норманских народа.

У древним предањима Германа, рецимо, говори се о томе, како ће се Словени, а превасходно Срби и Руси, толико намножити, да ће својом бројноћу и силином освојити целу Европу и више од пола света!

Откуда овај умишљени страх од Словена у германских народа?

Отуда што су управо Германи највише тога присвојили или украли од словенских народа, посебице од Белих Срба – oд језика и писма па

до митa и усменог песништва.

У самој основи и суштини трагалаштва, али тек пошто се зађе у онострано, у сам корен мета–језика, појми се и схвати, да све оно што ми у незнању сматрамо германским кажама и бајкама, германским митовима и легендама, у самом битију својему јесте лукаво и прикривено германизовано праизворно словенско предање.

Али, вратимо се србској слози!

Србска снага и лежи у србској слози, у србскоме свејединству.

У древним ведским списима стоји, а то се провлачи и кроз потоње векове, да Србима, док су у оно Златно Доба Стриборије бивали сложни, нико није смео стати на пут!

Сва царства су се, као куле од карата, рушила пред налетима србских неустрашивих ратника.

Пословица Не дај, Боже, да се Срби сложе! није створена од самих Срба, већ од оних народа који су бивали у србскоме окружењу, а Срби су је, тек много векова доцније, прихватили као своју!

Шта је песничка порука овога мојег песничког писанија, надам се, да сте већ схватили!

 

 

 

Срби, хајде сви да се у очи погледамо!

Да станемо пред Божје Огледало и да Истину казујемо!

За све што нам се дешава, и за све још горе што ће да нам се дешава, сами смо криви!

Сами смо криви, јер немамо љубави једни за друге, и нећемо брата за брата.

Нећемо брата за брата, већ хоћемо туђина за господара.

Сујетни смо, ташти смо, горди смо.

Себични смо, и саможиви, и пуни предрасуда о браћи својој србској.

Презиремо брата, а клањамо се свакој погани, сваком гаду, сваком испртку из туђега света.

Поготову ако је тај испрдак из Јевропе!

Е, онда му се до земљице црне клањамо, онда му као псина лижемо окрвављене руке.

Руке окрвављене од наше проливене крви!

Ругамо се самима себи, ругамо се браћи својој, ругамо се свему србском.

Туђу веру верујемо, туђим језиком говоримо, туђим писмом пишемо!

И ко ће, и зашто, да нас цени и поштује?!

Ко ће да нас поштује, када ми сами себе не поштујемо?!

Србска се културна елита руга свему србском!

А погледајте око себе, Срби!

Погледајте наше суседе све скупа, и погледајте свакога од њих понаособ.

Они чувају једни друге, они бране и највеће зликовце своје, они се боре до последњега.

Ниједна културна елита у нашему окружењу никада није споменула ни једну једину жртву србску.

Нити ће то икада учинити!

Само бесловесни Срби најбоље своје синове проглашавају за ратне злочинце, и сами их шаљу у хашку тамничину, да им суде судије кршћанске инквизиције, и још се поносимо својим јадом, заиста, јадом и бедом отпалих душа!

Сами смо криви, за све смо сами криви.

А бићемо криви и за оно зашта нисмо криви, јер немамо љубави за себе, јер немамо љубави за свој језик и за своје писмо, јер немамо љубави за Србство, јер немамо љубави за Србију.

Немамо љубави ни за претке нити за потомке.

Немамо љубави ни за кога и ни за шта!

Овакви какви у овоме часу јесмо, ми смо више мртви него живи.

Србијом не влада Србска Влада, Србијом владају невладине организације.

Кучке и керуше из невладиних организација.

Рогати и репати из Европске уније.

Ми ничим више не владамо.

Ми смо само збланути посматрачи властите сахране.

И још нешто, Срби!

А ово је веома важно да сви заједно освестимо.

Ми са своје сујете, таштине и гордости, нећемо на улицу да изиђемо.

Гори нам Србија, гори нам Београд, а на уличне протесте изиђе тек нека стотина патриота и националиста!

Уместо да изиђе два милиона Београђана, оно се појави тек стотинак душа истинских родољуба.

Само се брукамо пред Богом и пред светом.

Боље би било да нико изишао није.

Тада бисмо макар леп изговор имали.

Све ово очему говорим, и наши душмани виде, па ће још више да нас притискају.

Виде да смо кротки, трпељиви и снисходљиви.

Виде да у нама ни живота нема.

Виде да смо пјани и слуђени, те могу да нам чине све што им на ум падне!

А ми ћемо и даље смушено да трчкарамо уоколо, и да се свима клањамо и извињавамо.

Да се клањамо и извињавамо кољачима својим!

Заиста, Срби, за све смо сами криви!