Category: Драган Симовић
Симовић: Нека нам Србство буде Светиња!
Нека нам Србство буде Светиња!
Драган Симовић
Морамо да се узнесемо у Великом Духу Стварања изнад свих мена, опсена, привида и обмана, и да појмимо, схватимо и освестимо, да смо Срби, ако имамо Претке Србе, ако имамо СВЕТЛОСНИ ЗАПИС србски, ако имамо ДНК србски, ако имамо Србску Душу, ако имамо Србско Срце, ако имамо Србски Ум и РазУм!
Ако из Бића Суштог говоримо и пишемо србски; ако из Бића Суштог осећамо и мислимо србски; ако из Бића Суштог саосећамо, препознајемо и освешћујемо Биће Србства, и доживљамо и појимамо и освешћујемо боли и муке сваког Србина и сваке Србкиње као своје боли и своје муке; ако, велим, СаУчествујемо у Свеколиком Бићу Србства, у Саборности и у Љубави, онда смо ми, уистини, Срби Стриборјани, ВедСрби Аријевци!
Тада, и само тада, кад се узнесемо на поље БЕЛЕ СВАРГЕ, нећемо више бити ни Србијанци нити Шумадинци; нећемо бити ни Војвођани нити Босанци; нећемо бити ни Црногорци нити Косовари, већ Расни Срби, КолоВени, Стриборјани, Хиперборејци; бићемо Самосвестан и Самобитан Народ, који зна ко је, зна одакле је, и зна куда и камо и зашто иде; и бићемо Словестан Народ којему ће сви ини а сродни народи да се клањају, онако камо ћемо и ми да се клањамо свим иним а сродним народима, будући да смо сви ми, Словесни Народи, једна те иста Раса ПраАријеваца!
Сви наши расколи, и све наше међусобице, јесу последица наше неосвешћености, нашега несамопознања, нашега несамопоштовања!
Дужност сваког Расног Србина јесте да брани и спасава свакога Расног Србина!
Испричаћу вам сада нешто што одавно, годинама, нисам никоме причао, али овога пута морам, зато што је са сврхом и смислом.
Имао сам двадесет и две године. Боравио сам у Немачкој (и радио разне послове), у једном градићу између Хановера и Хамбурга.
Редовно сам излазио у дискотеку, слушао музику оног времена, дружио се са разним народима, имао сам пријатеље међу Немцима, Грцима, Турцима, Шпанцима, Талијанима и инима.
Једне су вечери, не знам како и не знам зашто, кренули Немци да бију једног Србина.
Њих двадесеторица на једнога!
Иако до тада нисам познавао тог Србина, ја сам без размишљања, са столицом у рукама, ускочио у гомилу, и почео да ударам тако жестоко унаоколо, и да ричем као дивља звер, што је у трену изазвало пометњу и забуну међу оним Немцима што су тукли несретног Србина (а после ми је и власник дискотеке рекао, да су присутни били скоро залеђени мојом риком и мојим витлањем унаоколо), тако да су се у трену нападачи раздвојили и разбежали. Из те туче изишао сам са неколико модрица и ожиљака, са поцепаном мајицом и раскрвављен, али сам макар спасао оног несретног Србина којему ни име нисам знао!
Да нисам то тада и тако учинио, вазда бих се (вероватно и дан-дањи!), са срамом и стидом присећао те летње вечери у дискотеци!
Био бих јадан и никакав, да сам мирно и равнодушно посматрао како пребијају Немци мојега Србина!
Наравно да ја нисам човек који воли испаде и туче, али сам тада то морао да учиним, зато што ми је у магновењу стигла порука из Унутарњег Бића, порука из Србске Акаше, да спасавам својега саплеменика, својега Србина, не размишљајући о последицама, не размишљајући о томе како ће ме окружење гледати и схватити.
И, као што већ рекох, дужност сваког Србина јесте да брани и спасава свакога Србина, жртвујући, притом, и себе самога!
На концу приче, једна разјаница.
Будући да сам Песник, мени песничка слобода дозвољава да пишем велико слово, и да стављам ускличник, и тамо где ини писмени и образовани не би то чинили!
То је отуда што ја вазда пишем из својега Унутарњег Бића!
Не пишем из Главе и Ума, већ из Срца и Душе!
Будући да сам студирао светску књижевност, да сам филолог и лингвиста, подразумева се, наравно, да познајем и Правопис!
Али, Песник, са сврхом и смислом, често одступа од Правописа!
То се зове, већ рекох, песничка слобода!
СИМОВИЋ: Убијање Духа Србства
Убијање Духа Србства
Драган Симовић
Убијање Духа Србства траје већ читаво једно столеће.
Убијање Духа Србства није осмишљавано само на једноме месту, у једној држави, у једноме народу.
Убијање Духа Србства осмишљавано је упоредо на више места, у више држава, у више народа.
А зашто је убијање Духа Србства осмишљавано на више места, у више држава, у више народа?
Који је разлог те свестране и опште србомржње, да би се тако дуго и стрпљиво радило на убијању Духа Србства?
Одговорићу вам једноставно и сликовито, без околишења, и песнички.
Срби су бољи од свих тих народа који гаје у себи већ вековима болесну србомржњу!
Бољи су, и лепши, и паметнији, и духовнији!
Сви они народи који презиру и мрзе Србе, јесу за три копља испод Срба!
По свему, за три копља испод Срба.
Зато што су Срби древан народ, зато су Срби ведски народ, зато што су Срби ПраАријевци!
И, будући да су Срби то што рекох, да су изравни потомци звездане расе, расе која није настала на Земљи, да су ПраАријевци, сасвим је разумљиво да их мрзе сви они који су другога соја, другачијег светлосног записа.
ПраАријевци могу бити пријатељи само са ПраАријевцима.
Само Буда може да препозна Буду!
Тако каже један зен-будистички посвећеник.
Србина може да препозна само Србин.
А тај Србин које препознаје Србина јесте Рус.
А тај Србин који препознаје Србина, некада може бити и Пољак, Словак или Чех.
А тај Србин који препознаје Србина, увек мора имати србски светлосни запис, србски генетски и душевни и духовни код.
Све сам вам овде сликовито и песнички рекао, а ви сте то тако лепо, у трену, појмили и разумели.
Питате се, слутим питање, да ли ће успети да убију Дух Србства?
Дух Србства нико неће, и не може, убити!
Пре ће се они између се поубијати, него што ће убити Дух Србства.
Ово што рекох, и верујем и знам!
Драган Симовић – Велико се зло са Запада ваља!
Велико се зло са Запада ваља!
Драган Симовић
Није довољно само да знамо, већ ми то морамо и да
освестимо, да је велико зло са Запада, већ вековима,
против нас усмерено!
Кад кажем против нас, онда подједнако мислим и на
Србе, као и на Русе, будући да су Срби и Руси (како
по души и срцу, тако и по духу и уму), уистини, један
народ!
Запад је од шеснаестог века, у свим државним и
верским установама, на свим својим дворовима с краја
на крај Европе, водио подмукли, тајни и прљави рат
противу Срба и Руса.
Запад је све време, лукаво и скривено, ковао завере
против Русије, а упоредо, наравно, и против Србије.
Запад никада није одвајао Србе од Руса, и све што је
смерао против србског народа, то се, истовремено,
односило и на руски народ.
Оно што је Србима чињено јавно, то исто се спремало и
Русима, само тајно!
Ја сам дошао до познања, да једино несловесни,
неосвешћени и отпали Срби, не могу да виде Србе и
Русе као један народ!
Не могу да виде (јер су замађијани, и у опсени!) да, кад
год је западна стрела одапета на Русију, да се за њом
одмах одапиње и друга стрела на Србију!
Некада бива и обрнуто – најпре на Србију,
а потом на Русију, али суштина злих намера остаје
иста!
У овом времену свих времена, минулих и будућих,
нама је веома важна духовна саборност.
Духовна саборност Срба и Руса!
Уз саборност, важна је и свесност, освешћеност!
Зато што су Свест и Свесност божанска начела.
Човек има осећања и осећаје, душу и срце, ум и разум,
али Свест нема.
Свест је од Бога и у Бога!
Само преко Поља Свести и Свесности, човек бива
повезан са Богом, утемељен у Богу, усаображен са
Богом.
Ми морамо да будемо свесни, да смо заистински у
рату.
Да је рат против нас давно отпочео, иако нас још
нико није обавестио, нити, пак, има намеру да нас ико
обавештава, што и јесте животна поетика Западњака!
Они све тако раде скривено, подмукло и тајно, испод
жита!
Чувајте се Западњака и кад вам скуте целивају!
Али, за разлику од минулих векова, када је то велико
зло са Запада још донекле и имало обзира, овога су
пута наумили да нас посве затру.
И буквално, ма како вам то звучало, западно зло има
намеру да овога пута затре све нас до последњег!
Не би поштедели ни једног јединог Србина или Руса!
Пријатељи, драги и врли, све ово вам рекох у
песничком надахнућу.
Ја нисам политички аналитичар, већ Песник који срцем
размишља, а срце је вазда мудрије од главе!
Уосталом, и најновија открића и сазнања; не само
духовних научника, већ и научника позитивиста;
сведоче да се средиште илити центар стваралачког
мишљења и размишљања не налази на мозгу или у
мозгу, него на једној тачци украј срчаног залиска,
што само потврђује древна СаЗнања наших Великих
Предака!
СИМОВИЋ: Свет је већ затрован лажима!
Свет је већ затрован лажима!
Верујем у једну будућу Србију!
Драган Симовић
Свет је већ затрован лажима!
Људи лажи јесу највећи загађивачи и тровачи
Мајке Земље.
И не само да су људи лажи затровали Мајку Земљу, они су затровали и најудаљенија звездана јата.
Против људи лажи већ се и Природа побунила!
Људи лажи нису људи, они су само животиње и звериње у људскоме обличју.
Они су најнижа раса отпалих човеколиких бића.
Они су највећи опсенари и обмањивачи овога света, и свих иних светова.
Они су у свим и јавним и тајним светским владама; они су творци свих светских поредака, и налогодавци свих светских преврата, и извођачи свих најпрљавијих светских послова.
Они су светски олош и шљам проглашен за светску елиту!
Смрад њихових душа допире и до најудаљенијих звезданих јата!
Против смрада њихових душа, већ се и сва творевина Божја побунила.
Светски олош и шљам, привукао је к себи и србски олош и шљам!
Један олош и шљам, свуда проналази исти такав олош и шљам!
Не зна се који је олош и шљам већи и гори олош и шљам!
За словесног и освешћеног Србина то је један те исти шљам!
И србски олош и шљам проглашен је за србску елиту!
Они који долазе, они који после нас морају доћи, челичним ће метлама мести брда и планине олоша и шљама.
Желим, хоћу, и морам да верујем, у једну будућу Србију без олоша и шљама!
У Србију којом влада Велики Дух Стварања.
У Србију под Недремљивим Оком Великог Створитеља.
У Србију, у којој ће Човек бити усаображен са Творцем, Духом и Природом.
Заиста, верујем!
И заиста знам, то у шта верујем!
Драган Симовић – Писмо Србским Родољубима
Освешћен Дух јесте највећа моћ
у свим световима!
Писмо Србским Родољубима
Драган Симовић

Срби, имајте достојанства онолико колико су га
Индуси имали када су протерали Енглезе из Индије!
Духовни вођа, којега је народ прозвао Махатма
(Маха Атма), а што у преводу на србски значи Велика
Душа, ходајући од покрајине до покрајине, од града до
града, од села до села, диљем и широм Индије, где год
је стигао поручивао је народу: Престаните да радите за
Енглезе, не купујте робу од Енглеза, не разговарајте са
Енглезима, не излазите из села, не излазите из домова,
не примећујте Енглезе, будите непослушни, будите
своји!
И стала је, изненада, једнога дана, свеколика, бескрајна
и многољудна, Индија.
Заиста, све је стало!
Престале су да раде школе и установе, предузећа
и творнице, никога није било на улицама, никога у
градовима, никога у селима.
Као да се цела Индија, у једноме дану, у једноме трену,
преселила у неки тајинствени упоредни свет.
Недуго после тога, Енглези су (освајачи и
поробљивачи!) били принуђени да напусте Индију.
Индија је, својим Аријевским Духом, победила
варварски дух Енглеза!
Кажем Аријевским Духом, зато што у Индији живи
сто милиона Аријеваца, који су у сродству са свим
Аријевцима, диљем и широм света расејаним, од
Индије, преко Персије и Русије, па све до Србије.
Срби, угледајте се на своју браћу по светлосном
запису!
Не гледајте србомрзаче телевизије, не читајте
србомрзачке новине, не оглашавајте своје производе у
србомрзачким медијима, не купујте робу од Западњака,
не штедите свој новац у банкама Западњака,
не разговарајте са Западњацима, не примећујте
Западњаке!
Срби, будите сложни у непослушности Западњацима,
будите самосвојни и самобитни, будите своји на
својему!
Исписујте графите, свуда и на сваком месту, штампајте
летке и делите их од врата до врата, од угла до угла, од
сандучета до сандучета!
Будите ви сами себи једина меродавна власт, изнад
сваке привидне и лажне власти туђина и освајача!
И, ако будете били сложни, победићете, за кратко, све
западне и прозападне душмане.
И, не заборавите!
Србија је ваша, и само ваша, отаџбина и родина!
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ
Извор: Небојша
02.10.2012.
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ
Јахачи праисконог таласа свести
Величине које је изнедрила Потка
Спавалице наших министара просвете
У приказу професора српског језика Ненада Гугла о чудесном песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка написала:
Јован Скерлић: ”То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика”.
Велибор Глигорић: ”Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго”.
Зоран Мишић: ”Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима”.
Борислав Михајловић Михиз: ”Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију”.
Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.
Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса, громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка. И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину која се зове Владислав Петковић Дис.
Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:
1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север
Интересантно би било сврстати ове критичаре и њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.
И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота
И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…
Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, илиТворац, или Сведржитељ, или Световид, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима.
Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.
Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…
ДРАГАН СИМОВИЋ
Песник Румених Облака
Један од четворице јахача Пегаза Крилана
Како критичарима или министрима објаснити просторе ИЗА
Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:
Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?
Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која коси регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, dilite.
Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ српске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата. Где су сада критичари, макар неки нови Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.
Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче…
Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост…
Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства.
Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.
Преузми текст Владислав Петковић Дис
Тијанија, 28. 09. 2012.
Владан Пантелић
______________________
http://dzonson.wordpress.com/2012/10/02/vladislav-petkovic-dis/
Драган Симовић – Време је!
Време је!
Драган Симовић
Време је, да снове преводимо у стварност;
да живимо и да будемо оно
што смо сневали;
оно што на јави сневамо;
да између снова и јаве
ставимо знак једнакости!
Време је, за подвиге и за дела
достојна и нашег имена и нашега порекла;
да се по делима својим препознајемо;
и да из чињења наших происходи
како сазнање тако и истина о нама!
Време је, да се присетимо свих оних знања
с којима смо и дошли на овај свет;
знања која смо од Створитеља примили
на самоме Почетку, који и није био Почетак,
већ само један од у бескрајном низу почетака
што се никада ни догодили нису!
Време је, да свако од нас каже самоме себи,
да жели један свет по Божјој мери;
да човек буде усаображен са Богом
и са свеколиком творевином
што из Бога происходи;
да човек чува и поштује себе
као Сушаство Божје, и да не чини ништа
од оног што нарушава поредак ствари;
да човек човека посматра и види онако
како Велики Створитељ
посматра и види творевину своју;
да човек човеку буде Бог
по Љубави, Доброти и Лепоти!
Драган Симовић – Народ и његова сенка (Вечити рат између Бића и НеБића)
Народ и његова сенка
Вечити рат између Бића и НеБића
Драган Симовић
Како год свака Личност има и своју тамну страну,
тако исто и сваки Народ има своју Сенку.
Ово ћемо најбоље разумети и схватити у песничким
сликама, зато ћу песнички и да беседим.
Народ је Биће, а његова Сенка је НеБиће.
Не само у овоме свету, већ у свим световима који су
Створитељева творевина, води се вечити рат између
Бића и НеБића.
Биће је Светлост и Живот, Љубав и Доброта, а НеБиће
је Тама и Смрт, Мржња и Злост.
Сенка једног Народа сразмерна је његовом Бићу.
Што је веће Биће, веће је и НеБиће; што је више
Светлости, више је и Таме.
Срби су Народ великог Бића, стога имају и велико
НеБиће!
По сразмери Бића и НеБића, могли бисмо рећи да су
Србима најближи Руси и Немци.
Дакле, у Срба, Руса и Немаца постоји истовремено и
велико Биће и велико НеБиће.
Зато ти народи и воде вечите ратове између себе.
Њихово Биће не би ратовало, али их зато НеБиће вазда
увлачи у ратове.
Тај вечити рат између Срба и Руса, на једној, и Немаца,
на другој страни, свагда су користили Енглези.
Занимљиво је сазнање, да се успон Енглеза управо
и дешавао на вековним ратовима између Словена и
Германа.
Енглези су од ПраИскони заклети противници
Аријеваца: Срба, Руса и Пруса; а Пруси и јесу
германизовани Словени Аријевци.
На другој страни, постоје народи малог Бића и малог
НеБића.
Такви су народи створили упристојене државе,
упристојена друштва, и такви народи делују, али само
привидно, уравнотежено и нормално.
Али, шта је то нормално, шта је то нормалност?
Нормалност је осредњост.
Медиокритетство је нормалност.
Између нормалног и медиокритета, најчешће стоји знак
једнакости.
Тако је, отприлике, и Гете беседио у разговорима са
Екерманом.
Шта Песник жели да каже овим писанијем?
У последње време, пуно се беседи и пише о србској
културној елити које, уистини, и нема!
Наравно, и сам сам писао о томе, али са погрешног
становишта.
Писао сам са позитивистиког илити материјалистичког
становишта, занемаривши, при томе, духовно
становиште.
Заиста, ништа се више у овоме времену не може
разумети и схватити са позитивистичког становишта!
Позитивистичко виђење и појимање света припада већ
минулим вековима.
То су осамнаести и деветнаести, па донекле и
двадесети век, а већ од средине прошлога века, ствари
се могу појмити само у светлу нових духовних наука.
Дакле, причамо о културној елити.
Одмах да речемо, да културна елита, овде и сада, није
Биће; културна је елита НеБиће илити Сенка.
Нигде се то тако јасно не види, као у Срба данас.
Србска културна елита (а то се, по свему, односи и на
руску културну елиту, само што су у питању нијансе!)
није исто што и Србски Народ.
Напротив, србска елита је сушта супротност и
опречност Србскоме Бићу и Битију.
Србска елита је НеБиће.
А НеБиће је свагда и вазда противу Бића!
Очекивати да србска елита буде на страни Србства, то
је равно очекивању да Тама ратује за Светлост, илити
Мржња за Љубав.
И да ваљано заокружимо беседу.
На једној страни имамо Србство, Биће Народа, а на
другој страни, а то и јесте НеБиће Србства, имамо
културну и сваку другу елиту, што ћемо одсада
сазерцавати као Сенку Србскога Народа.
Што се мене тиче (а да не завучи надобудно!), после
овог писанија, завршио сам сваку причу о србској
културној елити.
СИМОВИЋ: Човечанство је поробљено незнањем!
Човечанство је поробљено незнањем!
Драган Симовић
Људи су одувек били поробљавани незнањем.
Сваки човек, сваки народ, жртва је својега незнања.
Незнање влада светом.
Незнање је родитељ свих брига и страхова, свих зала и ратова.
Незнање је највећи грех, јер се из незнања сви греси рађају!
Поручују нам, кроз векове, ведски мудраци.
Из незнања се свако зло, и сваки злочин, вазда изнова рађа.
Незнање од човека, божанског бића, твори бесловесног скота.
Много пре физичког поробљавања, људи бивају властитим незнањем поробљени.
Физичко поробљавање јесте само последица умног и духовног поробљавања.
Свим владарима из сенке, а то су људи лажи и људи зла, одговара опште, свечовечанско незнање.
Што веће незнање, све лакше владање људима незнања.
Незнање сви користе, сви употребљавају и сви листом злоупотребљавају!
Незнање користе, уистини, не само световни владари, него још чешће и више духовни владари!
У свету је одувек бивало религија које су нагласак стављале на незнању, како појединаца тако и народа.
Има религија које се и буквално удружују са идеологијама зла, да би заједнички, здружени и уједињени, поробили сваког човека понаособ, као и свеколико човечанство.
Ништа у свету одавно није онако како нам се приказује, како нам се привиђа и причињава.
Само Божанско Знање може да нас изведе на Пропланак Светлости, на Пропланак Живота Вечнога!
А то Божанско Знање нигде се у свету не предаје, нигде се у свету не учи и не стиче, већ се до њега долази само Унутарњим Путем Светлости, кроз властито Срце, кроз властито Божанско Биће и Битије!
Има оних који кажу, да се са тим Знањем долази у овај свет и одлази са овога света, у неке више духовне светове.
Моје ми Сушто Биће казује, да су они у праву!
Почнимо од тога, да нећемо више да гледамо србомрзачке телевизије…
Драган Симовић
Слога међу србским родољубима!
Наравно, да смо сви ми различити: различите поетике,
различити поглед на свет, различита појимања и
различита схватања и виђења.
Али, те и такве разлике морају да нас обогаћују и
оплемењују!
Те разлике не смеју да буду ни повод ни разлог за наше
међусобице, за сукобе, распре и свађе!
Зашто ово пишем?
Пишем зато што сам, у последње време, запазио на
овој србској мрежи, како се србски родољуби и србски
патриоте између се препуцавају и прегоне, најчешће
ниокошта.
То, управо то, и прижељкују наши душмани!
Наши душмани су тако лукави, да би и два око у глави
завадили.
А ви им, свесно или несвесно, идете на руку.
Има још један разлог ваших међусобица, ваших сукоба.
Против Срба се већ одавно води тајни, подмукли,
потуљени рат.
Ако сте читали Светозара Радишића, онда схватате о
чему вам приповедам!
Тајни илити окултни, магијски, парапсихолошки и
сваке врсте специјални рат, јесте опаснији и страшнији
од класичног, видљивог рата!
Ту једном народу не помаже ни снага, ни војска, ни
полиција, већ само висока свест!
Дакле, висока свест у свим областима, на свим пољима
бивствовања!
Овај тајни рат, јесте, уистини, умни рат!
Такав рат се води преко културе, преко језика и писма,
преко медија, преко филма, преко свих средстава
пропаганде.
Није на нама да се вајкамо, жалимо и кукамо како нам
и извана и изнутра чине то што нам чине!
На нама је да створимо енергетски, ментални, умни и
духовни штит, те да се њихови магијски зраци одбијају
од нашег штита и врате њима!
Почнимо од тога, да нећемо више да гледамо
србомрзачке телевизије, да нећемо више да читамо
србомрзачке новине и часописе, да нећемо више
да преузимамо њихову србомрзачку културу илити
декадeнтну културу!
Да нећемо више ништа њихово!
И гле чуда!
У трену ће се распршити све њихове лажне моћи!
Распршиће се као повесма магле на ветру понад горја.
Стога, на концу, и поручујем:
Србски родољуби, будите мудрији од својих
подмуклих непријатеља!
Победите их њиховим оружјем!










