Кад будеш упознао

женско срце,

и у њему осетио

љубав и блаженство,

тада ћеш открити

све тајне неба,

а потом и себе

сама упознати.

Наша дела љубави

бивају основа и потка

нашег вечног живота.

Без наших дела љубави,

гле!

нема ни нашег вечног живота

у Творцу,

Васељени

и Великом Духу Стварања.

Иза нас

и даље бивамо ми,

сушти и битни,

у нашим вечним

делима љубави,

јер наш живот сушти

траје управо онолико

колико трају

и наша сушта

дела љубави.

Лирика вечног тренутка

Његош је један од највећих божанских песника свих времена.

Један од највећих божанских песника свих времена, не само србског језика, већ свих ведских, хиперборејских, аријевских језика.

Његош је песник ведске и божанске Етике, ведске и божанске Вертикале.

Он стоји раме уз раме са највећим – из Вишњих светова икада послатим – древним ведским и божанским песницима.

Он је творац ведсрбске Махабхарате и Рамајане, ведсрбске Багават Гите,ведсрбске Илијаде и Одисеје.

Његови божански спевови Горски вијенац и Луча микрокозма јесу почетак и свршетак ведсрбске Етике и Поетике, ведсрбске Вертикале.

Горски вијенац је овострана Етика и Вертикала звезданог и ратничког племена Белих Срба, а Луча микрокозма је ведсрбска Космогонија (Рађање Светова) и Теогонија (Рађање Богова), ведсрбско Стварање и Постање, ведсрбска мистична, тајинствена и онострана Поетика.

У та два спева стало је све што су Звездани Бели Срби видели, учили, знали, умели, творили и чинили, од Доба Белих Ура, од Праискони, па све до дана-дањег, те све до Свршетка Света.

Његош је божански песник буђења и освешћивања Белог Србства, Белог Србства Вертикале.

Онај ко је ревносно и посвећенички читао и проучавао Његоша, онај ко је одушевљен и надахнут Његошем, онај ко Његоша носи у својему срцу и у својој светлосној души, тај – чак и да није рођен такав – мора бити Човек Вертикале, мора бити велики посвећеник Етике и Поетике.

Његош нас ослобађа свих страхова и брига.

Он нас подсећа (у Горском вијенцу), да је јунаштво цар зла свакојега и да страх и кукавичлук најчешће каљају образ човеку; подсећа нас да је наша најсветија дужност да се боримо против тирјанства, да тирјанству станемо ногом за врат и да га доведемо ка познању Права; подсећа нас на Завет Белих Ура: да за белог ратника нема ни греха ни злочина када се против великог зла бори, јер је у светом одбрамбеном рату, у рату када се брани Племе и Род, када се брани Завет и Родина, свако убијање дозвољено, свако убијање унапред – од Свевишњег – и опроштено и посвећено.

У Лучи микрокозми, пак, божански песник открива Тајне Стварања, Тајне Божјег Устројства, Тајне Бескраја и Вечности, Тајне Божје Милости, Самилости и Љубави, тајне овостраног и оностраног путовања кроз планете, сунца, звезде, сазвежђа и звездана јата.

Његош је на овај свет дошао као већ припремљен песник из Вишњих светова, из Акаше.

Дошао је са чудесном и силном Стваралачком Енергијом, те зато и није смео дуго да се задржава у овоме свету.

Овај свет је морао да напусти са тридесет и седам година!

За собом је оставио бесмртна и вечна дела, дела која су изравно, из Његовог Бића и Суштаства, прешла у Акашу, у Вишње светове и, тамо ће остати док је Света и Века.

Срби који нису читали и проучавали Његоша, Срби који нису сневали Његоша, бивају затечени, престрашени и збуњени у овоме времену, и не знају што им је чинити, и не знају што им је дужност најсветија.

Отуда толика повика и халабука свих наших изрода, свих наших душмана против овог једног од највећих ведских, хиперборејских, аријевских и божанских песника.

Ово је прави тренутак да се вратимо Његошу!

Да Горски вијенац и Лучу микрокозму извадимо из неких старих, паучином и прашином прекривених, кофера и сандука, који су скривени негде у подруму или на тавану, те да нам Владика Раде, кроз своје божанске спевове, каже што нам је чинити, што нам је дужност најсветија у овоме времену свих времена, минулих и будућих.

На престолу небеском Сварог седи
Мисао му као вечност дуга
Док гледа пропаст Велике Расе 
У срцу му расте туга.

Тужан jе бескраjно jер види
Беду, jад и страшну муку
Чортове мисли у дело ствара
Раса снагом ума и руку.

Слаб jе сад србски род
У ово ужасно време
А пораза страшних у прошлости
На раменима jе тешко бреме.

И тако док Сварог седи сам
Друга му мисао срце разгали
Да у Великоj Раси живе и сад
Jунаци што давно су пали.

Са престола свог устаjе хитро
Лажима и злочинству доноси краj
Док нова зора долази споро
Чортовоj тами ближи се краj!

Боже,

Теби благодарим,

свим срцем

 и свом душом,

што си ми дозволио

 и омогућио,

да живим свој живот,

онако како сам желео,

знао и умео,

чак и онда

када то не бејаше било

по Вољи Твојој!

О овоме сада пишем први, а, можда, и последњи пут.

Толико је дубок јаз између мене и оних Срба који су, напросто, опијени и слуђени Западом, који, бесловесно и медиокритетски, величају и уздижу све оно што долази са Запада, који су умислили да и Сунце изгрева на Западу, да ја то, ни као песник, не умем да изразим на прави начин.

Тај јаз, између њих и мене, остаје, и буквално, за сва времена непремостив!

Толико сам пута, у својим мислима и визијама, покушавао да премостим тај дубок и предубок јаз између њих и мене, али никада у томе нисам успевао до краја.

И, не само што прозападне Србе никада нисам нити видео нити осећао као своје јато, већ их никада нисам ни доживљавао као припаднике моје расе, мојега рода, мојега племена.

А онда сам, изненада, у једном трену не знам којем, схватио, да ту није у питању само дубок јаз између двеју врста људи различитих поетика и различитог погледа на свет, већ да смо ми два света, два звездана јата, два космоса, две васељене.

Да смо ми толико различити, да је, једноставно, и изван сваке сумње, готово и немогуће да у било чему будемо слични, јер смо – као што већ рекох – упоредни, овострани и онострани, светови!

Има тренутака када ово видим као своју слабост, своју немоћ, своју искључивост и застрањеност, своју фалинку и грешку, али, упркос свему, тај дубок и предубок јаз између њих и мене – и даље бива присутан, свуда и у свему.

Хајде да разјаснимо и освестимо, зато што је разјашњење и освешћење мајка сваке мудрости и духовности.

Хришћанство, јудео-хришћанство и ислам – то су религије робова!

Не, то ни у ком случају не могу бити религије слободних људи, јер слободним људима не требају никакве религије, будући да су они, и без религија, већ повезани са Створитељем, Васељеном и Вишњим духовним и божанским световима.

Рептили, предатори и паразити, измислили су хришћанство и ислам, како би лакше држали у покорности своје беле робове.

Свештеници су имали улогу чувара, кључара и тамничара.

Били су сурова полиција и потуљена обавештајна служба.

Будно су мотрили на сваког роба.

Кад примете, и осете, да је неки бели роб (илити овца, како кажу) открио њихову заверу, подвалу и превару, одмах га обележе, прогласе за јеретика, и предају најсуровијем суду рептила и предатора који се зове Судом Свете Инквизиције.

Милиони су белих робова и робиња спаљивани на ломачи и разапињањи на крсту.

Инквизиција је била најсуровија тиранија рептила и предатора на Мидгард-Земљи.

Инквизиција је вршила све погроме над Белим Србима у двадесетом веку, као и у свим минулим и потоњим вековима.

Све папе, сви патријарси, сви бискупи и све владике бејаху најверније слуге црних рептила и предатора, и њихов једини задатак бејаше, одувек и заувек, да огњем и мачем гуше сваку буну белих робова.

Усташтво је најкрволочнија војска Свете Инквизиције.

Усташтво није никакав самоникли хрватски покрет; усташтво је створено у Ватикану.

Усташе су били и остали најсуровији и најгрознији преторијанци црног папе и црних рептила.

Све док постоји Ватикан, постојаће и усташтво.

Усташтво се не може искоренити, све док се Божјим Огњем на спржи змијско гнездо Ватикан.

У јудео-хришћана и муслимана нема никакве милости.

Уистини, они и не знају ни за какву милост.

Њихове суровости превазилазе све суровости овога света, као и свих иних светова.

Онај ко тражи Лепоту, Истину, Доброту и Љубав у јудео-хришћанству у исламу, завршиће у црним рупама оностране Васељене, а онда ће му требати милиони година, да се поново роди као словесно и божанско биће.

Ведање је знање и вера вечног тренутка,

знање и вера вечне,

космичке и божанске вертикале.

У ведању се открива и препознаје

унутарња двојна завојница

садашњег тренутка вечности.

Садашњи тренутак вечности се пројављује

преко вечне двојне завојнице:

узлазеће и низлазеће.

У истоме трену одвија се и узлажење и низлажење,

јер у пространствима вечности

постоји једино средиште средишта у средишту битности и суштаства,

те нема ничег у вечности

што би могло бити

изван средишта средишта у средишту,

будући да је све подједнако,

и истовремено,

битно и сушто.