Психологија је лажна наука о тобожњој души.

Пре свега, психологија се не бави душом, већ психом, а психа није душа, но подражавање, опонашање измишљене и умишњене душе.

Лажне су све европске, материјалистичке и позитивистичке науке.

Лажне су, зато што се не баве суштином и суштаством, него неважним и небитним стварима, појавама случајевима и, надасве, феноменима.

Феномени су далеко од сваке битности и стварности, од сваке суштине и сваког суштаства.

Феномени нас најчешће одводе на стрампутице и беспућа.

По матеијалистичкој психологији, психа је нешто скучено и скврчено, нешто јадно и бедно, док је душа, у светлу ведских учења, оно што надилази и превазилази све материјално и видљиво, све знане и незнане светове у материјалној Васељени.

Душа је бескрајна и огромна, недохватна и несагледна, велика колико и сама Васељена!

Све је у овоме свету тако просто до простаклука.

Све је у овоме свету тако видљиво и прозирно, да видљивије и прозирније не може бити!

Наша несрећа је у томе, што ми живимо у мраку незнања, неосвешћености и бесловесности.

Белим Србима је јудео-хришћанство наметнуто у доба робства.

Наметнуто је огњем и мачем, наметнуто вешалима и ломачама.

Наметнули су нам је наши освајачи, крвници и душмани.

Исто онако како су нам разни освајачи, кроз потоње векове, наметали ислам, комунизам, бољшевизам, глобализам, либерализам, атлантизам.

Хришћанско православље је највећа превара, обмана, подвала и опсена, јер никаквог хришћанског православља никада и није било.

Оно што ми данас називамо православљем, то је јудео-хришћанско правоверје, јудео-хришћанска ортодоксија,  јудео-хришћанска идеологија претворена у религију.

Ми не можемо бити слободне личности, све док не одбацимо идеологију (религију) наших освајача, крвника и душмана, све док изнутра не васкрснемо у знању, свесности и свести, све док се не вратимо својим коренима и изворима, све док се не посветимо у Православљу наших Белих Богова и Предака.

Сваки Бели Србин – наравно, и свака Бела Србкиња – мора да уложи велик труд, да чини велик напор и подвиг, да би достојанствено, дично и усправно живео.

Али, не само да би усправно живео, већ усправно и да умире, усправно и да одлази са овога света!

Усправно се живи, да би се усправно и умирало.

Како се живи, тако се и умире.

Верујте, све нам је узалуд у овоме свету, ако не живимо дично и ако не умиремо дично.

Достојанствено и дично живи само онај који је у свакоме трену спреман и приправан, да достојанствено и дично оде са овога света.

Заиста, ништа нас не чини тако јадним и бедним као страх и кукавичлук!

(Ово запишите и запамтите за сва времена!)

А да бисмо вазда изнова побеђивали страх и кукавичлук у своме срцу, морамо бити свесни, дубоко свесни и освешћени, да је живот без почетка и свршетка, да је наш живот вечан, те да ми само мењамо личје о обличје, селећи се из простора у простор, из времена у време, из живота у живот.

Без ове свести и свесности, без ове самосвести и самосвесности, ми ћемо бити најобичније кукавице које ће пристајати на сваки вид задатог живота, на сва знана и незнана понижења овога света, на све приземности, нискости, гадости и подлости.

Поезија се не чита с разумевањем, већ са осећањем.

Поезију не треба разумети, него осетити и доживети.

Није важно шта је песник хтео да каже, важно је шта си ти осетио и доживео док си читао песму.

Јер, песник није смишљао шта ће да каже, већ је само извршавао заповести срца и душе, заповести богиња и вила.

Песник је напросто певао, не размишљајући о томе шта пева, него коме пева!

Песнику је битније то коме од онога шта!

Поезија није ствар ума и главе.

Поезија се рађа у срцу и души, и предаје се срцу и души.

Језик поезије није за разумевање главом и умом.

Језик поезије је с ону страну језика.

Поезија је мета-језик, језик иза језика.

У поезији нема људске логике, но мета-логике, једне више космичке и божанске логике.

Поезија се не ствара да би је разумели људи, већ да би је осетили и доживели богови у људима, богови у нама.

Зато поезију и не ствара свако, већ само они који су повезани са богињама и вилама.

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

Раса Вилењака у усменом Предању Срба

По једном древном предању, које није записано у светим књигама, већ живи у ретким посвећеницима из Племена и Рода, и преноси се усмено с колена на колено, ВедСрби су народ Петог пространства, народ који се низвео Одозго, на Беломе Ветру, у Праскозорје Стриборије.

Предање даље вели, да су ВедСрби синови и кћери Звездане Расе илити Расе Белих и Русих Вилењака, што су се пре седамдесет и седам векова спустили на Бели Пупак Света у Кругу Вечерњаче.

У тајним братствима и посвећеничким круговима ВедСрба и ВедРуса, у књигама које су само за посвећене, имамо готово песнички сликовите описе Вилин-Расе.

То су етерична, светлосна бића, продуховљених црта лица, високог чела, орловског носа, крупних бадемастих очију, витка стаса и танког струка, и висине нешто мање од два метра.

Док сам ишчитавао описе вилана и вила, ја сам све време пред собом имао слику наших расних Срба Горштака, са Златибора или Дурмитора.

Ово сазнање је покренуло Песника да годинама истражује тајинствену заумну и онострану везу између Срба и Вилењака.

У србском усменом предању, а и у разним књигама, дошао сам до познања да је у прошлости постојала јака веза између Срба и Вилењака, да је скоро постојао Тајни Завет између ВедСрба и Вилин-Расе.

Ко пажљиво буде ишчитао и проучио србско народно песништво, доћи ће до овог закључка који ћу овде песнички да опишем: Што год је у Србскоме Роду племенито и узвишено, од ратника и војсковође до песника и научењака, свакога је вила породила, породила или подојила, како каже народни Песник.

Вилењаци су Виша Раса која се низвела из Петог пространства да Човечанску Расу подигне на више ступњеве Духовног Развоја.

Између Ведских Срба и Вилењака постоји блиска и чврста веза, а то древно ведсрбко предање уметнички је и посвећенички обрадио и Толкин у Господару Прстенова, будући да је био упућен у древне ведсрбске мистерије и ведсрбска усмена предања.

Стога се слободно може рећи, да је Господар Прстенова предање ВедСрба, као што је и Валкиратајинствена поетска приповест Белих Срба.

Кад заронимо у србску духовну ризницу, у Србо Биће и Битије, осетићемо свуда, на сваком кораку, ту тајинствену и умом недокучиву праискону везу између Срба и Вилењака!

Древна Знања о Раси Вилењака вековима су скривана од Народа Аријеваца. Само су ведсрбски посвећеници знали праву Истину о Вилењацима, и с Њима су правили савезе.

Песнички речено, Вилењаци су посредници између људи, на једној, и Мајке Природе и Ведских Богова, на другој страни.

Неаријевске религије одувек су биле у служби тамних владара у сенци Црнобога!

То је Истина коју ВедСрби морају да освесте у времену долазећем!

Сва своја песничка знања и умећа, уистини, примио сам од те Расе, која и душевно и духовно обитава у Корену мојега Рода и Племена!

(Алексеј А. Шишкин: Благослов ратника)

Песник мора да бруси сваки стих,

сваку реч,

да одбацује све што је сувишно.

Песник мора да узраста у Стваралачком Духу,

мора да тражи и призива речи-чуднице и речи-живодајнице,

речи које собом носе чудесну стваралачку енергију.

Песник не сме да користи обичне речи,

јер нема право на обичне речи!

Песник мора да проналази речи које користе Богови,

а не речи које казују људи.

Свака реч у песми

мора да исијава

божанску стваралачку Светлост Вечног Живота.

Ако се песнику догоди песма од тридесет стихова,

нека се потруди да ту песму сажме и згусне у десет,

у пет стихова,

да је, по могућству,

сажме у три стиха!

Што мање стихова,

што мање речи,

то песма бива све снажнија,

све силнија,

све моћнија,

све лепша.

Песник мора још у овоме животу,

да се припрема за разговор са Боговима,

за разговор са Створитељем,

а са Створитељем и Боговима разговара се шкрто,

са што мање речи а са што више тишине,

и свака реч у разговору са Боговима и Створитељем

мора да има исцељујуће и живодајно дејство.

Сиђи

у само Срце Тишине,

и видећеш

Лице Божје

у млечно-белој

Светлости.