Не могу да замислим вечност

изван садашњег тренутка!

Кад год бих размишљао о вечности,

то би увек био само садашњи тренутак,

само вечна садашњост.

Када се бескрајно време

сажме у један једини тренутак,

у једну једину тачку,

тада се из времена

прелази у вечност.

Ко год живи

садашњи тренутак –

 тај већ има

искуство вечности!

Када се низведем

у тајинствена, несагледна

и бескрајна пространства

својега срца,

тада и видим

и осећам и схватам,

да су сви светови,

да су све планете,

да су сва сунца,

да су све звезде

у нама унутра,

у највећим дубинама

нашега бића и суштаства –

али и буквално! –

те да ничега нема,

ни у једном од светова

у свим пространствима,

што већ није –

гле! одувек и заувек –

и у нама унутра.

У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

Ако наших

дела љубави нема,

онда ни нас нема!

Јер,

ми јесмо,

и остајемо,

заувек,

само у властитим

делима љубави.

И данас сам изишао у вилинске гајеве.

Дувао је благ ветар са Црвене горе преко Вршачког горја, и ја сам имао осећај, да у моћним крошњама дрвета, на ветровим гајдама, флаутама и свиралама, свирају вилењаци и виле.

Шетао сам стазама по којима је вејало жуто и румено лишће.

Потом сам седео на клупи испод столетних храстова, и тиховао.

Без тиховања не могу да живим.

Без тиховања нема ни смирења у срцу и души.

Без тиховања нема ни знања, ни мудрости, ни љубави, ни доброте, ни стварања.

Ми, плави вилњаци, напросто, не можемо да опстанемо у овоме свету без тиховања.

Док сам тиховао и сневао, ветар је купао и чистио моју ауру, купао и чистио моје унутарње биће, купао и чистио моју душу, купао и чистио моје суштаство…

Кроза ме су, у том тихујућем и сневајућем стању, све време струјали радост, милина и блаженство…

Био сам лаган и прозрачан, као да сам у плаветним висинама, међу сунцима и звездама…

Свако је од нас

мудар онолико

колико је смирен у срцу и души.

Може човек да поседује многа знања,

многа умећа,

многе вештине,

али,

ако није смирен у срцу и души,

све му је залуд!

Унутарњи мир је бесцен,

нема никакву цену у овоме свету,

као ни у иним световима.

Без унутарњег мира

у срцу и души

нема ни љубави.

Лепота, дивота и љубав

могу да се рсцветају

само у смиреној души,

у смиреном срцу,

у смиреном духу.

Суштаство и битност сваке мудрости,

сваке духовности,

сваке побожности

јесте унутарњи мир,

мир у срцу и души,

мир у стваралачком духу.

Свака божанска душа,

ма где год се налазила,

води свети рат

за бесмртност и вечан живот.

Али,

не само у овоме свету,

већ у свим овостраним

и оностраним световима.

Од сваке душе зависи,

свака душа,

у свакоме трену,

сама бира и одлучује:

хоће ли кренути

путем светлости и вечног живота,

или путем смртности и вечите патње.

И, само је то истинити

и суштаствени свети рат,

те нема

никаквих других

светих ратова

ни у једноме свету.

Дешава се,

понекад,

да упаднем у дубоку тугу и сету,

у тугу и сету дубоку као море сиње,

кад почнем да сажаљевам свако биће,

сваког живог створа,

не само на овоме свету,

већ и у свим иним световима,

кад ми се чини,

да свако биће,

ма где боравило,

тугује и пати

због пролазности и смртности своје.

У таквим тренуцима,

губим и веру и наду у било какво спасење,

у било какав пут ка избављењу

из вечног вртлога долазака и одлазака,

кад посумњам у све оно што сам икад знао,

схватао, могао и умео,

и кад ми дође да плачем

над судбином свих нас,

свих бића,

свих светова…

И, што је најчудније,

ја, који често тешим,

бодрим и соколим своје ближње,

ја, који често подижем посрнули дух својих ближњих,

западам у тако тешка стања

из којих ме

само Творац и Васељена

неким чудом извлаче.

У таквом се стању осећам

управо сада

док записујем ове стихове.

Али, проћи ће ме и то, знам!

Пут Светлости

кроз Срце Љубави води

до Извора Вечног Живота.