Био једном један човек по имену Срећко, што се родио у срећан дан. Од малих ногу је стално причао „да је све у реду и да тако треба да буде“. Људи су га у почетку гледали благонаклоно, онда са подозрењем и на крају као будалу.

Једном је шума горела и била је велика ватра. Сви су проклињали све по реду, а он је упорно говорио: „Ето, баш је добро што је ватра спалила пола шуме, сад имамо још земље да засадимо жита

Онда је била поплава, јер се њихова Бела речица претворила у набујало чудовиште и за тили час потопила село. Сви су били очајни, али је наш Срећко увелико причао: „Добро је што нас је река поплавила па ћемо сада мобом коначно да ископамо канале за наводњавање и да издубимо корито речице још више. А лепо је залила и шуму па ће бити разних бобица, боровница све до зиме.“
Затим је нестало хране. Дивље животиње су се одселиле у потрази за храном, а домаће су оболеле, те нико није смео да их једе. Летина подбацила, а и оно мало поврћа у баштама иструлило.

Гусенице напале воћке, па је и ту било слабог рода. Сви су муку мучили са глађу, док Срећко није изјавио: „Добро је ово што се десило, да мало постимо. Много смо јели, сви смо дебели, болести почеле да нас спопадају. Овако ћемо постом ослабити и болести најурити“.Једне ноћи звезда падалица је пала близу села. Затресла се цела гора, неке кућице напукле, а око кратера све је било спаљено. Сви су се чудом чудили и ово тумачили као Божију казну.

Али наш Срећко је мислио како им је Бог послао дарове. Метеор је издубио кратер и ту се скупљала вода, неопходна за наводњавање, а била је и лековита, јер су усеви заливани том водом били три пута већи, а воћке су расле ко из воде. Хране је било у изобиљу, па су људи носили на пијацу и продавали. Сви су добро зарађивали.

Онда је дошла, одједаред, хладна и сурова зима. Преко ноћи се све забелело и оковало ледом. Људи данима нису излазили из кућа, али је дрва за ватру било и превише, јер је метеор спалио и оборио грдна стабла, а сељани су их онда исекли и спаковали за зиму. Срећко је ликовао. Било је довољно огрева, а сва храна се сачувала јер је било мразно.

И тако, он је он целог свог живота видео у свему добро. На крају, једне лепе пролећне вечери, дође богиња Морана код њега. И сви укућани се растужише, јер знају да она доноси смрт. А наш Срећко сав срећан: „Баш лепо што си свратила да и мене поведеш у Рај. Да видим своје родитеље и далеке претке, наше силне јунаке и свакојаке светле силе, да се с њима сит наразговарам. Хвала ти на посети.“. Међутим, богиња је увек волела да мучи људе, те да они у страху умиру и да им душу узме. А овај несретник се радује и зато она одустаде. Тако је Срећко живео у недоглед и свима причао како је све добро баш тако како јесте.

Фото: Метеор; Википедија

Насликаћу ти снове радосних боја
и дугу да на њу седнеш и одмориш
очи,два извора из којих тече љубав.
.
Насликаћу ти шарену ливаду,
облаке беле, мајчина недра топла,
да се заогрнеш кад на пут кренеш.
.
Насликаћу ти осмех на сунцу
да дан буде ведар и срећан,
дан топао, без сенке.
.
Насликаћу ти пун месец
ноћ светлом да обасјава
кад ни сан не спава.
.
Насликаћу ти ћилим од жеља, изаткан,
срећом прошаран,
само ти мирно спавај.

Фото: Песникиња М.М. Саичић;Википедија

(Мансанманово последње наређење
пре битке у Агатону:

После Агатона ову песму
са двадесетдва мушка
и дванаест женских расковника
и Великом силницу
предати лично у руке
чувару мојих одступница
и чувару Отвора оносвета –
Тунела код Манитог вира у Тијанији –
Анак Шиви Анак Шиви.
.Анак Шива Анак Шива
нека уради оно што мора да уради!)

Песма о шестом жи-в-виру

Витезица Маирија је дошла
Из дубине мога сећања

Маирија носи сјајни ђердан
Од плочица плавог камена
О Маирија о Маирија!

Више не можеш и више не смеш
Више не смеш и више не можеш
Шетати овосветом потпуно снена
Маирија Маирија Маирија Будна!

Играј Анак Шиво Анак Шиво!
Када Шетач спаја – безкрајем шета
Када Шетач шета – обале спаја
Лако пролази кроз опсене света!
Како је сјајна Јасна светлост раја!

На шестом жи-в-иру напајај
Мач етерични
Игром дахом тихом
И Мачем распрши тугу

Дахом и игром захвали
Захвалности самој
И мило се отвори
Љубави свеживној

Фото: Жена – витезица; Википедија

Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!

Фото: Икона – Озарење; Википедија

Азбучни код Срба
Држи васељену.
Потражимо кључе
И полуге словне!
.
У књизи живота,
У сред литургије
Родило се дете
Са очима другим!
.
Кашичицу иште,
Крв, тело и звезде,
Ради отварања
Срчаних портала!
.
У духу је биљка,
У биљци је семе,
Семе рађа плод
Кроз огњено слово .
.
Земља јесте човек,
Временом таложен.
Корен нит не губи,
Нити лута често!
.
Кристали у лави,
Вулкан испод мора,
Љуби кору коре,
Острва нам дрма.
.
Коцкасто је светло
Победило таму,
Каишану руку
Вратило у ад!

Фото: Србска азбука; Википедија

У сну сам птица што шаром кружи
и летом својим свуда стиже.
Са оностраним се лако здружи.
Будуће види и даље и ближе.
.
Думалица је ова птица моја
па ме лако својом мишљу занесе.
Кроз њу ме Свеум маштом опија
размичући јасновиду завесе.
.
Одлете синоћ до поља цветног
где коло раздрагано играло.
Сликом ме учини у момка згодног
ком не даде ступити у коло.
.
Онда их познах све драге моје
који одавно са нама нису.
Све сјаји светлом из сржи своје
и драги моји сад светлосни су.
.
Лепи су млади и све радосно је.
Из сна су свога и они овде
доспели као слика сопствена
да сећањем нашу љубав утврде.

Фото: Птица љубичаста галина; Википедија

О, када би могао видети унутрашњу красоту ствари!
О, када би могао видетиунутрашњу светлост ствари, океан светлости, у коме су потопљене све ствари!
Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава што данас цвета као и она што је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости.
О, када би само могао видети то! Заиста сузе би ти замениле све речи, а љубав божанска све остало.

Фото: Лепота; Википедија

У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима
.
Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног
.
Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог
.
Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Фото: Освит зоре; Википедија

…

Ја не користим појам Бог случајно.

Зато сигурно могу тврдити да тај појам не указује само и искључиво на религијски ентитет.

Мој рад и истраживање појма је шири од религијског поља. Мене интересује његово изворно поимање.

Изворно све ријечи долазе из народа, неке од тих ријечи се користе у религијске, магијске, езотеријске и друге сврхе с циљем да се постигне жељени ефекат.

Жељени ефекат религијске употребе појма Бог је манипулација над перцепцијом. Манипулатори знају да се појам Бог у народу, дакле изворно користи када се мисли о нечему вантјелесном, нематеријалном а опет свеприсутном…

Базирано на свим тим одликама којима се описује то Биће ја сам упоредио своје непосредно искуство просвјетљења и повезао све његове особине у оно што је најближе том опису. Неко је дакле прије мене имао исто искуство и дао му је име. Име не долази ниоткуда. Сва имена-појмови имају извор у искуству.

Дошао сам до следећег открића:

„БОГ … је бестјелесно, безвремено, беспросторно постојање=Биће које бива у својој неманифестованој, неманифестујућој есенцији. То Биће је неродиво, нествориво, непромјењиво. Оно је и Алфа и Омега свих појава а само остаје непојавно. Само по себи нема узрок али својом Свијешћу узрокује све појаве. Иако се никада не манифестује оно за Себе манифестује све своје потенцијале.

Неманифестовани потенцијали су у његовој Свијести (која је Једно с Њим), апсолутни су, Апсолут су.

Апсолут уистину значи да су сви његови квалитети (све-што-јест) садржиоци свих тих квалитета, стога би се могло рећи Једно је СВЕ, али симултано СВЕ је Једно. Без присуства Његове Воље, Будне Пажње и Духа не може постојати било која појава, било која стварност.

Стога, управо зато оно је свезнајуће али и свеприсутно.

Из његове Свијести се еманира цјеловита дуалност у којој оно и даље остаје непромијењено али његова Воља постаје Слободна да изолује посебности из цјелине, да их бира и да од њих ствара субјекте али и објекте своје субјективне представе. У сваком субјекту задржава само минимално знање-о-себи (Ја јесам) којим себе у субјекту потсјећа на сопствену присутност. То га тјера да кроз искуства даље трага шта се крије иза тог „Ја јесам“.

Да скратим…

У својој Једноти, у свом есенциалном аспекту (Апсолут + Свијест) Биће=Апсолут је Бог.

Као Бог обитава у апсолутном безусловном давању. Све-што-јест се безусловно даје свему-што-јест.

То безусловно давање себе себи јесте Љубав. Управо Љубав омогућава дуалност и пројекцију Ума у којему то исто Биће свим својим чиниоцима (свему-што-јест) даје Слободну вољу да испољи своје потенцијале.

У дуалности оно постаје Творац, а Творац не би био да нема и Творевине.

Ово давање Слободе Вољи је с циљем да му кроз њену Слободу Воља донесе Радост кроз манифестацију његових највиших потенцијала. То постиже када Творац постане свјестан Себе и Бога и стога ствара стварност Љубави, хармоније и мира.

БОГ је стога исто Биће које себе доживљава и Творцем и Творевином. Другог Бића НЕМА.

Ми смо овд‌је и сада на путу манифестације Његових (а својих) потенцијала с циљем да Му се кроз ОСВЈЕШЋЕЊЕ вратимо. Враћамо Му се када постанемо налик Њему:

Када својом појавом и д‌јелом постанемо отелотворење Његове Свијести, стога Љубави.“

Фото: Бог и бог; Википедија

Џабе Џихадисти џамијом џумле џиберишу,
Џулија џенерикин џем џандару џандрља,
џелат џину џамбаси џезву,
џивџани Џоханесбургом џивџане,
џив, џив, џив!c&džukela џакетом Џорџа
џарају џомбастом Џорџијом,
џамбас џиберки џапа џигерицу,
џаба џумбус, џаба.

Фото; Џивџан; Википедија