Category: All

Рефик Мартиновић: Септембар


Лагано

посрће лето

убијају га бела

магличаста јутра

долази септембар

као прва јутарња мисао

и разгрће облаке

који су дуго спавали

у хладовима

огрнутим Сунцем.

 .

Пао је и један лист

и лута на ветру

коли ломи моје вреле снови

и јури сенке

које беже и крију се

за нека друга лета.

 .

Крадем задњи лептиров лет

и чекам те

на обали језера

које спава

да се угнездимо

у још зеленим травама

које чекају

наше задње летње пољупце

у комаду свемира

који сам изабрао за нас.

 .

Ти и не знаш

да се у мени

све румени

и да падају топле кише

да те волим све више

и желим да поделим

све чежње и туге

трагање и трајање

живот и умирање

узми бар нешто од свега

остаће и мени доста

будимо једнако жедни.

 .

Долази септембар

пун рајских мириса

и боја које се душом

разливају

које сам увек волео

и трагова испод којих

птице пакују кофере

за далека путовања

а ја желим због тебе

да украдем њихове одласке.

Advertisements

Драган Симовић: Даждбог


У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

.

 

Верица Стојиљковић: Брдо сунчано


Миришем и гледам гроздове пуне,
белих и тегетно црнкастих зрнаца,
тек што не препукну
и оросе земљу божанственим капљицама!
Крију се под листовима, као да желе да остану
неузбрана ту – на сунчаном брду!
.
У њима топлина и неба и земље и
радника сунчаног, што их водом светом заливао
и срцем миловао – као човек кад воли и
додирује своју жену – погледом, нежношћу
и речју помишљеном!
.
Узрело грожђе,
огледају се зрнца, унутар зрнаца,
сунца унутар сунаца!
Ноћ им зајми боју, Месец плиму,
Звезде искре и све стане
у зрну једном, у срцу његовом
док му душа плови кореном и листом!
.
Гледам га, зрело! Лепотом зрачи!
Душа пожелела, створила,
и зрна, љубави моја, узрела!

Вукица Морача: Дом


На сред куће огањ,

Около чељад села,

Крчкају древна јела,

Као код посела.

 .

Разговор тече ко река,

Не мере да стане,

Има мало и смеха

Да вида старе ране.

 .

Ој огњиште моје,

Кућо моја родна,

Светла и света,

До века благородна.

Весна Зазић: Ново рођење


Све за собом оставићу чежње,
овом дану што се крају ближи,
боле дуго а нису неизбежне,
шта сам била данас прекрижи.

.

Ноћас ћу без мајке да се родим,
без успомена, мисли и жеља,
полако учим да светом ходим,
разлучим зле од пријатеља.

.

Кад ме душа некоме привуче,
несаницу донесу туђе очи,
волећу лудо јер не знам за јуче,
због љубави све ћу опет моћи.

.

Можда себе другачије назовем,
чудите се кад не отпоздрављам
новој себи нови усуд дозовем,
данас све минуло заборављам.

*

Хелена Шантић: Обрада душе и тела


Тражи се слаткоречива кћер свештеникова

о срп сељана прободена, омражена,

на бину изведена као на пропланак бивши,

за потребе обреда овако обдарена да је жртвују

трагачима за спасом кад зором помахнитали

изговарају у заносу свете речи – преноснице

Ахлам б сахлам. Верују јој и разносачи пошиљки

и скрибомани док је одвојена сасвим од њих.

Личи на везувско небо, природом својом тежи

да расте као дан за даном бол и радо би је

ишибали у кругу чувари тајних соба за двоје.

Обрађивана душом по душом као педаљ по педаљ

по угловима се склањала скривајући усне од душмана

а телом тражећи да је нападају, насрћу, гњаве,

изгризу начисто и оборених очију примала је

прва и последња слова закона – таблице културе

на раскршћу њене збуњености и наде.

Коначно јој се и претврда утроба разли испуцана

од навале крви, убице своје по образима испрска

млазевима који говоре: И ви ћете од пламена

зазвездети као спремне жртве.

 

 

Драган Максимовић: Лепота свих годишњих доба


Хвала Лепото свих годишњих Доба,

Вучице, Вило Небеских Соба,

Синце које сија и Душу ми греје!

Жено, Вучице, сада сам у Тами!

Осветлај ми простор и отвори очи ,

Развесели Срце, о, ти Жено Вило,

Као некад давни, у нашем Дворцу,

Када бесмо скупа – или ми се то само Снило!?

Уми ме лепотом Очију твојих,

Са усана Латице поспи ти по мени,

Шапни две, три Речи нежне, ко кад

Волесмо се  на Високој Стени!.

Димитрије Николајевић: Лето на језеру


 

Нису свадбе, а свуда неко славље,

Крај себе окупило лето на језеру

Ожеднели Шумадију и Поморавље

Као под једну заставу или веру.

 .

Пландује Србија од јутра до мрака

На обали са смотуљком брига под главом,

Свикла на непогоде не смета јој зрака,

Одмара се од света покривена заборавом.

 .

Из лагода је прену само мрав и мува,

С вечери јој напуни уши крекет жабљи

Док јој ветар који често зна и да је одува,

Љушка заснулу на месечини, у корабљи.

 .

Из винограда, с поља жита и шљивара

Жега и јара довуку се до устајале воде,

Пљускају се и мију од упеке и гара

Па циком зоре натраг, грлом у јагоде.

Понело и родило, биће за утробије

Да се прегура док не стигне нова жетва,

Ако се Србији радовање о главу не обије

Стигне ли је урок или каква клетва.

 .

Нису крштења, а свуда неко славље,

То лето пева сваким класом;

Опили се Шумадија и Поморавље

И језеро гори понето тим гласом.

 

 

 

Драгољуб Мајсторовић: Тамо где моји стихови живе


Тамо где моји стихови живе, живиш ти.

Узвисујем душом речцу у зачетку.

Ја знам да од небеских милошта си.

Исходиш у мом поимању и почетку.

 .

Пре тебе нису овако топлили ме дани.

Озрачја нису мирисала на свеже рује.

Ја знам да за ме завештали те сани.

Песник осети када музику срца чује.

 .

Мора да се и исток уткао у твоје очи.

Мора да је све природно нашло кућу.

Ја знам да права љубав бистрик точи.

Пронаћи уточиште дивној песми ту ћу.

 .

Да одише тобом, да на твом уху зри.

Да те пољубе риме и загрле нове риве.

Ја знам да ово крвце исконским ври.

Вечна си, тамо где моји стихови живе.

 

 

Радгост Максим Ковган: Нежна девојка


Дивна девојка  у нежној хаљини
Сама је ходала мирном уличицом.
Светлом лепоте тишину испуњавала
Кренула мирно, склизнула она.
Свежина одсликана у роси прохладној
У мислима, чистота зимских снегова
Негде иза сенке уличице
Свет кључа, стазама  испразним.
.
Траг светлог цвећа је пао,
Песму Срцу игра пролеће,
Чији мирис испуњава све око себе,
У боји  љубичастој, што своди с ума.
Девојчицу лето греје топлином.
У праменовима косе речи јужних ветрова   
Као зраци у таласу који се одбијају,
Видљиво је блаженство јулских залазака.
.
Онда се окренула и у прикривању,
Погледом ју је додирнла Душа.
Јесенске боје златом преплављене ,
Измаглица ватре, што се у лишће растапа.
Понегде, туга за протеклим летом,
Понегде нада да је пролећа ту негде.
Дивна девојка  у нежној хаљини
Слика је универзума, дошла до мене!

 

.

Владан Пантелић: Радгост

Радгостова суштина се дивно одсликава кроз његово име. Врло радо га угошћавамо на Србском Журналу, са жељом да прикажемо његову многонадарену личност, благородну нарав, уметничку храброст и субтилност, велико знање, љубав према свему и свима, и његово разноврсно стварање.

Радгост Максим Ковган Харитончук Мојсијев живи и ствара у Кијеву. Слика, техником уље на платну, живописне пејзаже и портрете, затим концентроване изразе Јединога Бога – ликове божанстава и вилинских бића из митологије нашег Рода. Поезију, о љубави и животу. пише техником ведања и исписује је и на кори храста. Стих му је препун осећања, нежности, садржине, снаге.

Рад-гост живи родноверје и активан је члан родноверног удружења које негује стари словенски дух. Бави се и вајарством и ствара фигурине божанских бића и ратника са комплетиом оружја и оруђа.

Песма – Нежна девојка, пажљивом читаоцу, открива живо богатство песникових осећања и запажања. Читајући и созерцавајући ову песму видео сам, и дуго гледао у свом уму, прекрасну вишедимензионалну сцену у којој се играла светлост правећи наизменично фигуре песника и девојке и свеколике природе у божанској лили.

.

-сликаРадѡгощ Максим Ковган