Category: All
Владан Пантелић: Пун месец над Тијанијом

Тихо вече у Тијању благословеном
На истоку понад дуге Јелице планине
Помаља се плови лагано пун Месец
Певају птице зриком зричу зрикавци
.
Уздижући Месец – прекрасна слика
И ширећи осећај радости у грудима
Ах! радост нема време има Вечност!
Радост је наша суштина наша природа
.
Неки људи чак и мудраци слове патњу
Пишу саге о њој као да јој се удварају
Патња чисти али не гура дух напред
Патња растреса дух радост га подиже!
.
Вече пуног Месеца – тихо певушимо
Силницу – Васкрсење и вечни живот!
Проницљиво умујући природне законе
Надчулно и радосно спојени са Богом
Фото: Фототека Србског Журнала
Драган Симовић: Тајнопис душе у праскозорје света 11

201
Понекад, гле, бива:
Бог прославља силне
Што Га се одричу,
И понижава кротке
Који Га славе!
202
Немаш више
Чему да се надаш!
203
Ти си једино
Видело у тами,
Песниче, певачу
Румених облака!
204
Оно што је било,
Гле, није било,
Већ јесте;
А оно што ће бити, –
У трену овом бива!
205
Виша свест, гле,
Време поништава!
206
Када у срцу своме
Обитаваш,
Гле, има те свуда –
У трену овом!
207
Светлост си пречиста,
У дубинама вечности,
Где Дух Свети
Обитава!
208
Из тишине извире вилинка
Духовних звезданих јата,
Што вековима сневају
У срцу божанског сневача.
209
Над горјем од пурпура,
Гле, пун Месец
Изгрева!
210
Благуна светлшћу
Вилинку божанску свира
У тишини векова
Минулих и будућих
211
Ово је век
О којему негда
Сневасмо давно
212
Гле! вечно је све
Што Духом бива!
213
Снежне белине тишина
Мед брезама, гле,
И сетним ивама
У сутон од пурпура!
214
Будим се, гле,
У свету
Великих сневача!
215
Праискона песма тишине
Шири се, дивотним,
Небом од пурпура.
216
У срцу смиренм,
Гле, мудрост,
И светлост векова!
217
Исцели срце моје,
О Ти, Велики Душе!
218
Мир и тишина
У срцу обитава
219
Заједно ћемо,
Срце моје,
Премостити свет!
220
У срцу пречистом
И Реч живота
Бива уписана
Фото: Фб страница – Elisa
Рефик Мартиновић: Остани у мојим песмама

Говоре ми …
да те виђају
у вечерњим сутонима
у сенкама дрвореда
ходаш обалом тихе реке
кораци ти све тиши
а године додирују
виолине ветрова
који са
свирају тужне сонате
кидају умрло лишће
и бацају низ реку
…а сретни пролазе
осмехом загрљени
држе се за руке
ја им се радујем
и цртам стара сећања
наше љубави
која још боле
…сећања на тебе
са сјајем у трави
и ранама које пеку
кад пламеном горе
јер је део мене
отишао с тобом
…остани у мојим песмама.
Нисам издржао драга
на бранику љубави
пусти ме да сабирам
дане прохујале са вихором
а кад потоне ноћ
и звезде се погасе
поклонићу ти душу
да заједно сањамо
оно чега нема више
љубав није за себичне људе
она је привилегија
оних што се пре птица буде
…остани у мојим песмама.
Чуваћу за тебе
звезде у очима
да осветле уснули град
да у сећањима твојим
будем вечно млад
иако твоји растанци
оставише траг
знам да…реке теку
у истом смеру
без повратка извору
…кад не буде нас
нека остану песме.
Фото: Од аутора песме;
Нада Матовић: Косово – темељ српства

О Косову приче старе
у еповима вјечно сјаје,
гдје витез Милош сабљу диже,
у славу рода он нестаде.
.
Крв проливена за слободу
у сваком зраку сунца блиста,
на светој земљи, знојем предака
заливеној крвљу и сузом чиста.
.
Издаја сјенком црном паде,
ал’ вјера чврста оста снажна;
крваве сузе муке задаше,
ал’ српска душа није празна.
.
Молитве Богу нека лете,
не дајмо срце злу да клоне,
искром вјере што сузе брише,
љубав и српство нека звоне.
.
К’о Милош за вјеру што мач је дигао,
и ми да срце Србије бранимо,
у пјесмама да му спомен чувамо,
Светог Лазара да вјечно славимо.
.
Косово не слави Србија сама,
за њињих цијела васиона плаче;
у свакој сузи, у сваком сну,
Косово гори пламеном части неугаслим.
.
Поздрави Метохију, наш понос стари,
пренеси јој тугу и љубав моју,
у свакој молитви, у свакој зори,
Косова и Метохије име у срцу бројим.
Фото: Косово; Википедија
Радица Игрутиновић Матушки: Рођен као ратник

Јадиково нисам, што ме ране боле,
Ожиљци ратнички, не зна им се броја,
Kад сам у бој пошо рекао сам мојим:
– Не роните сузе, никад за Хероја!
Знале би ми груди, да жицну и пецну,
Душа да заиште, повратак ка дому,
Ал ипак у себи слушао сам жицу,
Вена проговори: „Остат ћеш у боју!“.
Kлањале ми руке, по кадкад надоле,
Само никад снажне, док ту пушку држе,
Склапале понизно, док се Богу моле,
Хватао их зором, где се хладне грче.
Свака ми мисао, беше растрзана,
Знојне капи стално, падаше низ чело,
Сам једна заклетва, остаде признана,
“Отаџбину брани, жртвуј своје тело!”
Нисам чуо вапај, да се кући вратим,
Ни све речи мајке, тужни плач сирене,
Само зарад земље, мого сам да патим,
Иако ми фалише, топле руке њене.
Сви су брзи дани, мени текли споро,
У борби ил рову, блату или крви,
Стражарећи већма сваком раном зором,
Гледајућ свитање како сунце грли.
Желео бих тада, да све стане немо,
Непокретност исках од планете ове,
Иако сам се дуго, за ту битку спремо,
Рат и после рата, у ватру нас зове.
Бранио сам рода, рођене, незнане,
Блиске срцу српском, крви исте – браћу,
Горке сузе беху, сваком од нас дане,
Рођен као Ратник… Борим се, но шта ћу!
(За све немире, тешка сећања, горке дане…
За све ране: кaкo видљивe, тaкo и oнe унутaр груди!)
Фото: Фототека Србског Журнала
Невена Татић Карајовић: Малена моја

Малена моја…
Ти си вила.
Ти си анђео.
Ти си животни дах.
.
Ти си лептир са мога зида.
Ти си мој дечачки сан.
.
Малена моја…
Ти си зрцало.
Ти си језеро.
Ти си мој лик што у њему сја..
.
Ти си срна из моје шуме.
Ти си мој небески дар.
.
Малена моја…
Ти си душа.
Ти си сунце,
мој први и вечити зрак.
.
Ти си птица са моје гране.
Мој мир и спокој у сумрак.
.
Малена моја…
Ти си око.
Ти си смех.
Ти си исконски радостан дан.
.
Ти си жена са крилима среће
што једном мени слете на длан.
Миомирка Мира Саичић: Шапат туге

Учини ми се да те чујем,
и није први пут,
као да ме тихо зовеш,
кроз неки давни звук.
Срце брже куца,
ал’ се изгуби траг.
Све у мени жели да си ту,
ал’ одзвања само мрак.
.
Ослушкујем у тишини,
да л’ си близу, да л’ си ту…
Радост дође на трен кратак,
па је замени туга у сну.
.
Шапат туге тихо каже,
ниси ту, и нећеш доћ’,
све што било је, сад је сенка,
све се губи кроз ову ноћ.
И колико срце жели
да те врати макар на трен,
шапат туге поново ме сломи,
ти си само успомена, сен.
.
Да могу време да вратим,
и тебе са њим,
да останемо заувек
у оном што били смо ми.
Један дан да траје дуже,
један поглед да не прође.
Ал’ све што држим у себи
полако од мене оде.
.
И опет тражим те у мислима,
као да ћеш доћи сад,
ал’ уместо твога гласа
тишина ми врати јад.
.
Шапат туге тихо каже,
ниси ту, и нећеш доћ’,
све што било је, сад је сенка,
све се губи кроз ову ноћ.
И колико срце жели
да те врати макар на трен,
шапат туге поново ме сломи,
ти си само успомена, сен.
.
Можда негде постоји време
где смо остали ми,
ал’ у овом, све што имам
јесу празни дани и сни.
Покушам да те пустим,
ал’ не умем до краја то,
јер у свакој тишини чујем
како нестаје „ми“ и „смо“.
.
Шапат туге тихо каже,
пусти сад, не зови више.
Све што било је, остаје негде
где ни срце не дише.
И полако, без отпора,
учим да те не тражим…
Ал’ у свакој ноћи, изнова,
твој лик јачам и снажим…
Фото: Покајање; Википедија
Симо Новаковић: Како, када и зашто можемо вјеровати својим очима

Сви смо до сад чули да очима није вјеровати, јер очи виде што ми желимо да видимо.
Да, тако је, и ако пратимо ту логику ствари онда се нашим очима никако не може вјеровати.
Но, погледајмо то са сасвим друге платформе, са сасвим другог нивоа и видјет’ ћемо нешто специфично, нешто што може измијенити читав однос према нашим чулима и њиховој функцији у разоткривању истине о сваком тренутку наше стварности.
Погледајмо прво зашто се очима не може вјеровати:
Перцепција ока има полазну тачку у оствареном, те је и закључак који стварамо на тој бази следећи:
1. ВИДЈЕТИ = ВЈЕРОВАТИ = БИТИ
Када човјек доживљава визуелну стварност сматрајући да је извор његове перцепције у слици коју гледа, дакле у ономе што види, тад очи варају, јер му говоре да је истина у ономе што опажа. Овако смо учени у школи.
Тај приступ стварности би се могао дефинисати јендоставним редоследом:
ВИДЈЕТИ је ВЈЕРОВАТИ је БИТИ.
Овакав однос перцепције стварности говори да стварност (простор и објекти у њему) постоји изван нас и да ми једино можемо реаговати на садржај испред наших очију пресликавајући га у наш ум. Очи нам тад говоре да ми немамо никакву моћ над оним што гледамо, да смо само мали одвојени дио стварности. И није чудо да се човјек тад осјећа слабашним, немоћним.
…
Погледајмо сада зашто се очима може и треба вјеровати.
Када нам је перцепција базирана на знањима о себи-Творцу онда се и закључак изводи из те премисе, јер тад Вјера која је основни механизам учвршћивања перцепције долази из знања (из духа) а не из манифестације. Тада знамо (природно) да нам око говори управо о ономе што смо већ генерисали у свом духу, у својој свјесности, потврђује нам у каквом смо то духовном и менталном стању стварали. Одатле слиједи и закључак:
2. ВЈЕРОВАТИ = ВИДЈЕТИ = БИТИ
Дакле, вратимо се поново на исту визуелну стварност на исту сцену испред очију, али са другачијим знањем о процесу, о перцепцији. Претпоставимо сад да је наша стварност последица пројектоване перцепције коју смо генерисали унутар нашег разума.
Разум је слојевит. Можемо га подијелити на:
Свјесни,
Подсвјесни,
Несвјесни и
Надсвјесни.
Сви ови дијелови разума функционишу заједно и у релацији једни са другим. На тај начин се једино и може остварити било које искуство, а наш ниво освјешћености у тим искуствима изричито зависи од активирања и освјешћења тих нивоа разума. Одатле и различита искуства, од пуких инстиктивних до високо духовних.
Несвјесни разум је складиште сировине, складиште информација (колективно несвјесно је рецимо дио несвјесног разума). Он служи да сировином снабдијева фабрику могућности, тј. наш Подсвјесни разум. Подсвјесни разум је фабрика која ствара мноштво могућности на исту тему, генерише перцепцију под утицајем нашег менталног склопа, убјеђења и надасве свјесносног нивоа јединке). Тај дио разума кодира (ствара шифре) перцепцију и тако кодирану перцепцију прослеђује ка чулима. Чула преузимају тај код и декодирају, дешифрују га, аутоматски га претварајући у еквивалентну чулну вриједност. Свјесни дио разума служи да се та чулна пројекција прочита, овјери и потврди као ‘стварна’=остварена перцепција.
Дакле, наша чулна (материјална) стварност има извор у духу, из духа потиче и духом се овјерава.
Да ли видите какву улогу у откривању истине о тренутку играју наше очи?
Да ли видите на који начин нам очи могу помоћи да схватимо да ли смо на правом путу, на путу реализације наше душе или пак не?
Вратимо се на визуелну представу тренутка.
Шта је то визуелна представа тренутка?
То је визуелна представа нашег избора, наше генерисане перцепције.
Дакле, очи су пројектовале оно што је већ изабрано и обрађено нашим подсвјесним разумом и немају моћ да мијењају било шта што смо усмјерењем своје воље и пажње изабрали и обрадили. Изабрали смо дакле једну од мношта креираних могућности и управо је та могућност (као генерисана перцепција тренутка) сада пројектована кроз чуло вида у непромјениву визију стварности тог трена. Очи, гледајући ту пројектовану визију, не суде о визији, али зато ми то чинимо. Чинимо то својим менталним стањем, емотивним набојем, својим нивоом освијешћености. Стога, оно што очима видимо непобитно говори о истини наше генерисане перцепције и стога о истини нашег менталног склопа, нашег односа према истини о процесу пројекције. Очи нам перфектно откривају шта смо то својим подсвјесним разумом створили али такође и шта смо то својим Свјесним разумом прочитали.
Једино укључивањем свјесности о процесу и знањем о поларизацији можемо дати очима ону важност коју до тад нисмо давали. Једино тад у потпуности можемо вјеровати очима, јер оне нам откривају СВЕ о нашем тренутном стању, о нашој поспаности или трезвености, о нашим заблудама или пак о нашем јасновиђењу. Оне нам освјешћују несвјесно. Да, тада очи постају инструмент којим откривамо истину о свом свјесносном нивоу.
Без очију није могуће освијестити визуелну представу наше перцепције, стога нити визуелну представу нашег менталног склопа и свих фактора укључених у остварење тренутне визије. Очи нам служе да је (перцепцију) простремо у простор испред себе али и да из позиције неутралног посматрача онда сагледамо њену како просторну цјеловитост, тако и њен набој, усмјерење наше воље и пажње унутар просторних односа и да стога сазнамо да ли смо у том трену још увијек на путу душе или пак дубоко утонули у поларизацију нашег ега.
Тек тада су очи у служби пробуђеног бића и можемо им у потпуности вјеровати, јер оне не могу стварати лажи о ономе што виде. То ми чинимо. Зато је на нама да освијестимо своју позицију у односу на оно што себи очима представљамо, на нама је да се ПРОБУДИМО и да видимо истину.
Буђење у духу пак искључује наше физичке очи, али једном пробуђени враћамо се очима са сасвим другачије платформе/свјесносног нивоа, са сасвим другачијим односом и знањем о њиховој функцији.
Очи не лажу, лаже нас наш разум. Тачније, Ми, у незнању о себи и о функцији очију лажемо сами себе.
Истина увијек ослобађа. То је непобитно правило.
Фото: Очи; Википедија
Радица Матушки: Не опраштам, ни кап крви

На нашу сте њиву, кућу
ваше бомбе црне слали.
На мостове, на болнице
томахавке нам бацали.
На наше сте дуге косе,
црн шалове повезали.
У наше сте српске вене,
метом вашом Зли циљали.
На наше сте небо снова,
метал – птице, ви послали…
И уз ватру ту из пакла,
у Рај нашу рају слали!
Сад хоћете да опростим,
вама тамо – црна куго…
Да погазим све те кости,
д’ учиним вас нашим другом.
Далеко вам лепа кућа,
арам су вам наше сузе.
За опроштај немогућа,
мисија што срца узе.
Опростила ја бих вама,
бомбе црне у мом телу.
Ту смрт да сте мени дали,
узрок били мом опелу.
Опростила ја бих вама,
сто меткова у свом челу…
Али нећу и не могу,
сву ту чељад неумрелу.
Црн анђеле, тамних крила
западу си можда „сила“,
али овде у мом крају
у мом Светом завичају…
Ти си само кост у грлу,
убица си, злотвор прави.
Ти крвниче са запада,
шта ће теби опроштаји?!
Пакао си нама слао,
огањ нек ти груди смрви.
Бог нек ‘прости мени грешној…
Не опраштам, ни кап крви!
Фото: Европски лицемери; Википедија
Снежана Миладиновић Лекан: Живим да сањам

Ношена дахом сна
у коме и
даље постојимо ти
и ја…
.
Цео град је
окупан светлошћу и
надом да Љубав
и вечност постоје…
.
А ја,
у тами и тишини
глуве, немилосрдне самоће,
ослушкујем своје срце,
питајући шта хоће…
.
Не волим када
сам сама, будна…
Боле осећања чудна…
.
И зато бежим
опет у снове,
у жељи да
сањам те и
ноћи ове…
Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers
