Category: All
Предраг Вушовић Пређо: ОНА

Она.
Једина.
Моја.
Она једина моја љубав,
Сјај у овом мрклом мраку,
Мирис љубичице усред зиме,
Сунце моје усред ноћи,
Она, моја велика мала
Бонаца усред фортунала.
Велико волим малу. Велико
Велико је и срце њено
Кад ме гледа заљубљено.
Фото: Слика; Википедија
Драгомир Брајковић: Они које волимо

Они које волимо с ону су страну.
А ми им пружамо руке
И тело би да се сретне
Са онима које вечно дозивамо.
А волимо их, и чувамо
Уз неке додире, тихе, неосетне …
Они које волимо, а вечно их дозивамо.
.
Они које волимо стали су у пружене руке,
Иако остали у вечном исчекивању с ону страну.
Они су остали у нашим телима што мосте
Између топлине и праве љубави.
Они које волимо, а траве се њима госте.
.
Они које волимо
Одавно нису са нама.
Далеко од правих части: хлеба, жена и вина.
Стога баладичне песме певамо
Ми, с ову страну,
У ружном напору крина.
.
Они које волимо
У муклом мраку дишу
И на нас пада њихова рука, лист јесењи.
А у дан судњи и они ће нам се јавити
Кад повијајући се, за њима посустали,
Будемо само мост, чудан, камени,
А они које волимостану нам у срце само.
Они који су већ земља, а ми их дозивамо.
Фото: Солуњанима …; Википедија
Димитрије Николајевић: Цео живот

Кроз магличасту древност
као кроз поље идем
с травком млечиком у зубима;
шибље ми корак бичује,
камен чело оштроуми.
И тако цео живот
враћам се свом завичају,
тој звезди
увек за дохват
испред.
.
И вазда погибељан у тој љубави, кажем:
Само је овде моја смрт вечита
и неистражена!
Она је у сваком семену
та жеђ чудесна
и стравична,
што сише земљу
и црпе сунце.
.
Ту, где сам све изгубио, цве је моје
док обилазим изворе и плодове,
озлојеђен
и захвалан.
И тако цео живот
враћам се завичају,
тој звезди
која ће ме убити
да би
вечно сјала.
Фото: Слика; Википедија
Миомирка Мира Саичић: Својом стазом

Свако трчи својом стазом живота,
кораком крупним или ситним,
некога време успори и заустави,
а неко жури за данима битним.
.
Неко стигне раније,
неко застане на пола пута,
а неко тек пред сумрак прогледа…
Неко скита, а неко лута.
.
Овај Одозго гледа и прати
шта његова деца са собом раде,
ко је истрајан, а ко предан,
а ко Богу своје дане краде.
.
Све нам се чини да је другом боље,
а мало их има истински срећних,
још мање оних који се у животу
спремају за дане вечних.
.
И тако, дан за даном,
све мислиш: „Биће их много…“
А оно — као дланом о длан —
не стигнеш ни оно што си могао.
.
Живот нам тихо измиче из руку,
а ми га меримо туђим кораком.
Удахни дубоко и поштуј себе
Иди за својим знаком..
.
Зато не жури стазом туђом,
не мери свој пут туђом мером.
Твој је корак, твоја прича,
а сваки дан, дар под небом.
Фото:Планинска трка у Србији; Википедија
Леон Бијелић: Ко се то смеје

Ко се то смеје
Ко се то игра
Ко се то крије
У стомачићу мом
Ко се то шуња
Ко се то клацка
Ко се то луња
У свемиру том
Ко се то врти
Ко се то њише
Ко се то шета
У рају свом
То се дете моје
Слатко окреће
И сву радост
У мени покреће
Фото: Дете које се смеје; Википедија
Драган Симовић: КОЛОПУТ: ПРАСУНЦЕ

Пра Владану, ВедСрбу од ПраТијаније
Све полази из ПраСунца,
из Језгра звезданог јата.
Тамо је све почело,
тамо је ПраИскон.
Тамо где је све почело –
то је Пупак ПраВасељене.
Језгро ПраЖивота.
Све је настало, постало и рођено
из Језгра ПраЖивота,
из Језгра ПраСуштаства.
Наш живот се одвија по Закону
ПраЖивота, по Закону ПраСунца.
Наш живот –
то је Кружно Путовање кроз
Вечност, кроз ПросторВреме.
Живети значи: кружно путовати!
Ми смо вечити путујући путници
на КолоПуту.
КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз
ПросторВреме, кроз Вечност.
Све што је негда и негде било, то
ће негда и негде снова бити; а све
што је већ било и што ће изнова и
снова бити – то јесте и бива у
Садањем Трену Вечности.
Ми смо пошли из Будућности и,
кроз Прошлост и преко
Прошлости, путујемо ка Новој
Будућности која је с ону страну
Присуства, Бивствовања и
Постојања.
Ми смо потомци ПраИскона,
потомци ПраСунца, потомци
Језгра ПраЖивота.
Све што је створено – створено је
да буде живо, душевно, духовно и
вечно.
А све што је живо, душевно,
духовно и вечно јесте од
ПраСветлости, од ПраСунца.
Оно што ПраСветлошћу зовемо –
то је Првобитна Светлост која
нити постаје нити нестаје, нити
јача нити слаби, већ одувек и
заувек јесте таква каква јесте.
То је ПраСунце с ону страну Сунца;
то је ПраСветлост с ону
страну Светлости.
Наш је животни дах усаглашен и
усаображен са Животним Дахом
ПраВасељене, са животним дахом
Мајке Земље, са животним дахом
сазвежђа, сунаца и звезданих јата.
Све има једну те исту учесталост,
устрепталост, титравост и
треперавост у свим појавним и
непојавним световима.
Сва силна дисања у ПраВасељени
јесу само једно усаглашено и
усаображено дисање Свега
Бивајућег у ПраЖивоту.
Ми смо, уистини, вечити путујући
путници на КолоПуту, на
СварогПуту – кроз ПросторВреме,
кроз Вечност.
У свим минулим временима
– били смо; у свим будућим
временима – бићемо!
Фото:Светлост као талас; Википедија
Бојана Чолић Грујић: Све што имам твоје име носи

Ти си био, јеси и бићеш
моја неизвидана рана
од самог рођења мог па до судњег дана.
Моја си ведра страна.
Моја си бора смејалица око очију и усана.
Моја си слика у оку
и отисак длана на боку.
Моја си тачка почетка
и смисао сваког завршетка.
Моја си тиха патња.
Моја си тајна
од сумрака до свитања.
Моје си постојање
–
оно нешто што не престаје,
што вечно траје.
Моје си неуништиво биће
које се не предаје.
Моја си вера у доброту
и моје лично страдање.
Одувек, па надаље,
честитост си која се не продаје,
а све од себе даје.
Мој си ведри осмех
и површностима подсмех.
Моја си смерница
и светлосни подстрек.
Моја си доброта, радост мог живота.
Моје си поверење
и моје поновно рођење.
Моја си суштина и срж
која све саставе прожима.
Моје си све што немам,
а све те моје има.
Моја си осека и блага плима.
Ти си моја умерена мислена клима.
Ти си моја равнотежа и баланс
Моје си чисте љубави талас.
Све си моје од ноћи до зоре.
Ни моји страхови крај тебе се не боје,
само се осмеси као пчеле роје, Небо моје
.
Моја си нада која никада умрети неће.
Крај си и почетак моје истинске среће
.Моје си све што ме покреће.
Моје си стваралаштво и моја инспирација.
Моја си сигурност без гаранција.
У мом хаотичном свету,
ти си концентрација.
Када све низбрдо крене,
ти си био, јеси и бићеш
најбољи део мене.
Мој си дар од Бога
и чист благослов.
У мени на боље темељ и основ.
Ти си за све моје будуће кораке предуслов.
Ти си једини
безусловни услов.
Мој си завет и моја опомена.
Све си што може пожелети жена.
Ти си мој проток љубави
за сва времена.
Моја си мисао без жеља.
Однос наш пун је поверења.
Мој си ваздух,
а ја твоја сена,
она која све у теби мења
без хтења.
Фото: Ти си моје све; Википедија
Владан Пантелић: Гледај очима душе

Време и простор
Те чуднице чудновате
У суштини су једно-исто
И представљају конструкције свести
.
Научници
Стотине и хиљаде њих
Имају друге теорије
О томе ломе многа копља
И праве копљанска гробља
.
Душа није конструкција свести
Њу је створио Творац
.
Када се посматра са нивоа душе
А то се мора научити –
Прочишћењем срца
Појаве се виде дубоко и истинито
.
Мили моји
Посматрајте мислите делујте
Са нивоа моћне душе
И повероваћете видети и створити
Васкрсење отишлих
.
Сумња у васкрсење
Је незнање о Творцу
Страшни сумњивко ствара вирус
Коме невера-несвесно даје снагу
Вирус се зове – старост болест и смрт
Фото: Несмртна душа; Википедија
Драгана Штилет: Школица

Послали су малог меду
Да велике школе учи
Ништа он то хтјео није
Једва чека кад ће кући.
Учили га разна знања
О ријекама ,шуми ,бору
А он само на мед мисли
И на слатку крушке кору.
Док остали уче писма
Слова разна и бројеве
Медо смишља како да се
Трси пчела у ројеве.
Стари Перо крушке има
Ал их цува као благо
Узецу их мисли медо
Па ком криво, па ком драго.
Фото: Мали меда; Википедија
Радица Игрутиновић Матушки: Српска знамен

На пропланку старе шуме,
где не ходи људска стопа…
Храстове се коре руне
и све врви од живота.
.
Дух планине обитава,
у свакој се шушки чује.
Хајдучица процветала,
брзаци крај јаза брује.
.
Под шумицом и пропланком,
воденица љуби камен.
Зрак од сунца са уранком,
чува наше земље знамен.
.
Стрме стазе и врлети,
утабани зелен доли.
Свитац један у ноћ светли,
горска вила зором поји.
.
А кад сутон ту наступи,
туђе звери се промоле…
Српски вуци снажни, љути
своје бране, лоше гоне.
.
Знаш ли роде и породе,
зашто смо се удаљили…
Од шумице и природе
у градове се сабили?!
.
Знаш ли рају, завичају
да Србија јесте Вучја?!
Мили моји, о мој крају…
Вук те чува, а ти пуста!
Фото: Вучја стаза; Википедија
