Category: All

Верица Стојиљковић: Отвори!


Отвори срце!

Прозор души треба,

Да кроз њега уђе ветар

Тек разбуђен с моје косе!

.

Отвори срце

Вода  мојих руку чека,

Дахом својим плахо,

Да га запљусне!

.

Отвори срце!

Пламен ока искри,

Душа њим говори!

Теби путује!

Вид Вукасовић: Свици и звезде


Спушта се ноћ. Појављују се прве

звезде, а крај самих рушевина храма

почиње да светли прво један а онда

много других свитаца.

.

Свици и звезде

Једини путокази

До старог храма

 

Хелена Шантић Исаков: Скини му скалп


Велике речи посвуда

кише мале ни од куда,

пред крај миленијума нагомилана несрећа,

најбољи рачунари бележе

тачан број мртвих,

телекинеза не може ништа ветру,

случајно ме је погодио метак,

дишимо заједно на интернету.

Сачувај вредни скалп

изнад брачног кревета

урами га подвезицама

и чипкастим црним гаћама,

велика дела траже жртву,

време директног значења је

пред твојим вратима

појачај музику и аларм и пуцај.

За то време камера снима крв успорено,

ти си у другом плану

али намести се, не падај одмах

мисли на хонорар.

Враћају нам се велики пророци као комете

Подметнута су лицаАлфа и Бета

шпијунирају звезде без премца

крст-сваки крије питање Зет

научи да користиш туђи текст.

Мале планете помичу корак

устајеш на главу и

васпитаваш себе да удишеш воду

смрад се распршује

твој задатакје да га халаво поједеш.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“

Драган Симовић: Љубав вазда зимзелена


И позвао си ме гле

на пут далек

за даљине

.

Онамо где је небо плаво

и љубичасто и зимзелено

и где љубав јесте

и бива све у свему

.

А ја сам ето

сетан и снен

и певам у прикрајку

јутром и с вечери

.

О љубави вечној

и бескрајној

Колодар Срб: Пантеон Богова Древних Словена – 1


Саставио у име Рода Војислав Паунић

Кострома, Купало, Мара, Макош

Купало – Соларно божанство (још се зове понегде Купаило или Купаила), али нама извесно име је Купало. Он је метафора све енергије сунца и његов знак сличан је оригиналном елементу ватре.

Немогуће је замислити Купала одвојено од Костроме, његове сестре, која персонификује воду. Према легенди, Купала и Кострома, не знајући да су брат и сестра, волели су се, али сазнавши за крвне везе, заједно су починили самоубиство.

.

Богиња Мара истовремено комбинује плодност и смрт, и невољу и правду. У неким изворима можете пронаћи информације да је Мара кћерка Кошчеја бесмртног, али у већини литературе се сматра да је она једна од три ћерке прве генерације Богова које су се појавиле од искре из чекића Сварога ударајући по светом Алатиру. Мара увек делује као прелепа млада девојка, али само јој је лепота хладна – светла кожа, тамна коса, тамна одећа.

Ова богиња је могла да контролише елементе и разне енергије, али је истовремено користила своје моћи као Богиња преласка у свет Нави. Маријин симбол је лед, који истовремено комбинује енергију, хладноћу и снагу, па је за старе Словене овај симбол био прилично негативан.

.

Богиња Макош је древна колико и сам Велики Род. Она је оригинална Богородица и родила је Богове и живот. У овом се случају Род и Макош посматрају као две супротности – мушко и женско, што је створило читав универзум.
Само име богиње Макош долази од спајања две речи: „кош“ или „кос“, што значи судбина, суђеност и префикс „ма“, што је скраћеница за реч мајка. Испада да је Макош мајка која зна судбину свега што је створила.  Макош је плетиња судбина и особена заштитница жена , поготово удатих и вредних домаћица.

-опширније на страницама : www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb-

 

 

Радован М. Маринковић: Затрпана црква


Испод Црне стене, у Горачићима, пре доласка

Турака, певала је богата црква.

.

Плашечи се Турака, који су провалили у ове

крајеве, свештеници и њихови парохијани су

одлучили да беже. Пошто су веровали у брзи

повратак, своју цркву су прекрили земљом.

.

Тај брежуљак, поред кога протиче поток Змајевац

И данас се уочава. Зову га Црквиште.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

 

Стеван С. Лакатош: Најава светлости


Светлост се појави

блажена.

Отвори се Небо и Градитељ

се јави својом величином

Вапај звона у Светој песми

Вечерњу јаку подари

људима

Мрене са очију падају

Кипти срце у грудима и

Радост

завлада Светом.

 .

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Петар Шумски: Загонетка


 

Како је минут дуг

док га чекаш да прође…

Како је живот кратак

када јуриш за њим…

У тишини чекај

и време ће стати…

Убрзај корак

пролетеће сати…

Светлост путује

брзином непомичности.

Живот пролази

брзином светлости.

Ко ову загонетку реши

Са анђелима ће се смејати.

П.Ш: “Антикварница срца“

Владан Пантелић: Свет је – Човек


Мудрованије из Тијаније

(Уз овај текст добро је слушати изворну песму –
Са Овчара и Каблара, некомунистичка верзија)

Јутрос сам одлучио да се још ближе примакнем Човеку. Боли ме и пече размак између Њега и мене. Свако сунчано јутро, а јутрос је Жарко Сјајко раскошно испружио милионе својих витких златасто – светлих руку на бајну и тајновиту Тијанију, подстиче наше мислице да се растрче кроз тврдокорне главе, да се растрче од главе до главе, и до вечности, и да смисле начин за сигурне помаке, на путу ка циљу. Хоћу и могу да се примакнем Човеку – то је моја чврста одлука, још из неког ентог живота у прошлости, живота кога јаснојасно видим кроз одшкринута и, вечним сунцем, осветљена, архивна врата моје душе. И ви можете да се примакнете Човеку, ако хоћете, сигурно можете…То је лична одлука, одлука срца, одлука душе, одлука бити-Ја.

* *
На ум ми је пала, и на њега се залепила, генијална идеја. Јууухуууу! Како је то једноставно! Све је једноставно! Све је врло просто кад упростиш начин размишљања, кад не прежвакаваш изјанђалу жваку, као наши врли научници, са академском тогом, који нас читав век досељавају у шести век, из земље Недођије, земље Непостојаније, философи који траће време на студирање и докторирање теме о утицају месечеве мене на споредне колосеке. Досељавају нас, упркос доказима који сами, свакодневно, испливавају из земље. Откривају се нови и нови локалитети, несумњивог доказа, о нашем живљењу на овим просторима, много много векова, одувек. Смислили су, они или њихови ментори, другу поштапалицу, глупицу, ново научно откриће, да су то станишта старих Словена, или неке подунавске расе, или ће смислити нешто треће, много глупље, и са још мањом везом са здравом памећу, а о доказима да не причамо. Никако да кажу да су то насеља Срба, првогена света, и никако да превале преко језика или напишу да је појам Срби, најмање 26 векова, старији од збирног имена за србска племена – Словени. Све је просто када не верујеш њиховим повесницама, када имаш мисли- јаснице, које лако раздвајају жито и кукољ, слано од слатког, слепо од видног, кад си ту, кад си без мисли, кад немаш снене и себичне циљеве, и када волиш.

* * *
Шта мислите каква ми је иде-ја пала на ум? Знате ли то? Имате ли иде-ју каква ми је идеја дошла као светлица громовна? Можда вам је проблем што не знате где је Човек, где живи, шта ради, ко је он? Хајмо да укључимо мозгалице, срцелице, веселице, игралице, радоснице. Не може дубоко да умује згрчен, натмурен, натоварен, тесан човек. Тада није у стању мира и спокоја, не може да ужижи мисао, не може да стиша видике, не може да пронађе волан свог живота, не може циљно, свесно да управља. Мало ћу вам помоћи. Разлијте унутар себе дубоку захвалност према Творцу. Осетите и увећајте радост постојања и пустите, без страха, да стање среће преплави вашу душу. Пустите да вам отпадну све старе неделатне подлоге, прошлице, засноване на страху и патњи. Удахните мир, удишући лагано и дубоко, удахните живот. Из стања безмисли упутите светлост срца ка Истини, видите трен када вас је Творац створио, видите рађањe света, видите Творца у злату свог постојања, видите његово дејство.

Испуњени срећом помозите комшији у муци његовој, помозите своме непријатељу, помозите пријатељу, и свим иним, ближњим и даљњим. Свима пошаљите сребрнасто-бели балончић среће, напуњен са најлепшим мислима и идејама за њихово оздрављење, њихово духовно васпостављање. Тако урадите ви, а ја сам то већ урадио. Славимо Творца делатно, помажимо онима којима је помоћ неопходна – старима, немоћнима, ширимо знање.Знање развејава таму векова, а дељење знања отвара примич – пут, пут светлости ка Себи, ка Човеку, ка Богу.

* * * *

Синоћ сам се повезао са Месецом и дуго тиховао. Месец је баш крупан и чудноват залогај. Тако близу наше планете, а тако пун тајни. Тајне се не могу открити, бар не оне главне, тако што што ћемо узети узорке, мада минерали памте, без заборављања, тајне настанка. Удахни Месец, удахни га у сваку ћелију, пропусти га кроз своје тело, осети везу језгра Тере и језгра Месеца. Проникни у тајну дубоким осетом, послушај ћелије, уђи у онострано. Осећам да је Месец дошљак у предео нашег Сунца, дошљак са сврхом. Осећам то са белим и црвеним зрнцима, са лимфом, са свим унутарњим водама. Вода буди врховни осет, а Месец га наводи на стално кружење и прожимање. Није лако упознати тако блиског суседа, а како упознати Универзуме, спољне и унутарње, а има их колико и бројева! Но, тајне постоје да би се откривале. Онда сам усмерио ласер-мисао у ћелију, поглавицу свих ћелија мог бића. И знам сигурно: овде, у ћелији, је тајна Месеца, тајна Универзума, тајна тајни. Овде, у ћелију, Творац је уградио свеколике садржаје Неба и Земље, света, а свет је Човек. Упознај ћелију – знаш Човека, знаш Човека – знаш ћелију.

* * * * *
Упознавати минерале је дивно откривање. Како су стабилни и смирено живи! Како су лековити и лепи! Лече лепотом и исијавањем. И како су вредни и упорни у служењу Творцу! Сваки камен, свака стена, свака планина, трепери и преноси искуства од Тере ка Небу, и од Неба ка Тери. Какво сагласје – сливено у звук! Минерал Тијаније је Кремен камен. Са њим су древни Тијанијани, палили ватру. Минерале упознајемо преко њихових структура и кроз тиховање. Човеци су тежи за упознавање. Можда их је најлакше упознати кроз њихове мушице, и по тежњи ка горким плодовима, и кроз навику – трпети се мора. То је учење старих времена, учење постављено на све нивое образовања, да се замагле видици и заробе човеци. Тако је било вековима. Др Грабавој је запалио Источну искру. Помажу му сарадници, помажемо и ми. Пламен је силовито и незаустављиво захватио таму незнања и илузија. Наше душе лако препознају тај пламен, јер је то иста ватра која гори у Небу, и у нашим душама.

******

Дуга ли је дуга планина Јелица
Лепа ли је лепа Јела биљарица
Ој Јело ој Јелице
Ој Милице чобанице
Ој Маро ој Марице
Дуга ли је дуга планина Јелица
Многобојна цветна као ћилимица

 

Што ме питаш


Што ме питаш, стара мајко,

како ми је младо момче?

На ђул, мајко, мирише му душа

На ђул, мајко, мирише му душа

.

Он је башта расцветана;

усне су му пупуљеви.

 .

На ђул, мајко, мирише му душа

На ђул, мајко, мирише му душа

.

Очи су му перунике,

руке – грана јоргована.

.

На ђул, мајко, мирише му душа

На ђул, мајко, мирише му душа

.

Казивач: Милева Маринковић, Горачићи – Гуча

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча