Фото: Вилењак; Википедија

ВЕДСРБИ – НАРОД ПЕТОГ
ПРОСТРАНСТВА
По једном древном предању, које
није записано у светим књигама,
већ живи у ретким посвећеницима
из Племена и Рода, и преноси се
усмено с колена на колено,
ВедСрби су народ Петог
пространства, народ који се низвео
Одозго, на Беломе Ветру, у
Праскозорје Стриборије.
Предање даље вели, да су ВедСрби
синови и кћери Звездане Расе
илити Расе Белих и Русих
Вилењака, што су се пре
седамдесет и седам векова
спустили на Бели Пупак Света у
Кругу Вечерњаче.
У тајним братствима и
посвећеничким круговима ВедСрба
и ВедРуса, у књигама које су само
за посвећене, имамо готово
песнички сликовите описе
Вилин-Расе.
То су етерична, светлосна бића,
продуховљених црта лица, високог
чела, орловског носа, крупних
бадемастих очију, витка стаса и
танког струка, и висине нешто
мање од два метра.
Док сам ишчитавао описе вилана и
вила, ја сам све време пред собом
имао слику наших расних Срба
Горштака, са Златибора или
Дурмитора.
Ово сазнање је покренуло Песника
да годинама истражује тајинствену
заумну и онострану везу између
Срба и Вилењака.
У србском усменом предању, а и у
разним књигама, дошао сам до
познања да је у прошлости
постојала јака веза између Срба и
Вилењака, да је скоро постојао
Тајни Завет између ВедСрба и
Вилин-Расе.
Ко пажљиво буде ишчитао и
проучио србско народно
песништво, доћи ће до овог
закључка који ћу овде песнички да
опишем: Што год је у Србскоме
Роду племенито и узвишено, од
ратника и војсковође до песника и
научењака, свакога је вила
породила, породила или
подојила, како каже
народни Песник.
Вилењаци су Виша Раса која се
низвела из Петог пространства да
Човечанску Расу подигне на више
ступњеве Духовног Развоја.
Између Ведских Срба и Вилењака
постоји блиска и чврста веза, а то
древно ведсрбко предање
уметнички је и посвећенички
обрадио и Толкин у Господару
Прстенова, будући да је био
упућен у древне ведсрбске
мистерије и ведсрбска
усмена предања.
Стога се слободно може рећи, да је
Господар Прстенова предање
ВедСрба, као што је и Валкира
тајинствена поетска приповест
Белих Срба.
Кад заронимо у србску духовну
ризницу, у Србо Биће и Битије,
осетићемо свуда, на сваком кораку,
ту тајинствену и умом недокучиву
праискону везу између
Срба и Вилењака!
Древна Знања о Раси Вилењака
вековима су скривана од Народа
Аријеваца. Само су ведсрбски
посвећеници знали праву Истину о
Вилењацима, и с Њима су
правили савезе.
Песнички речено, Вилењаци су
посредници између људи, на
једној, и Мајке Природе и Ведских
Богова, на другој страни.
Неаријевске религије одувек су
биле у служби тамних владара у
сенци Црнобога!
То је Истина коју ВедСрби морају
да освесте у времену долазећем!
Сва своја песничка знања и умећа,
уистини, примио сам од те Расе,
која и душевно и духовно обитава
у Корену мојега Рода и Племена!

Фото: Фб страница – Art empire

Ако си кренула пут Сунца
Молим те види шта ради
Моје Сунце на Истоку
Сања ли реке далеке
И залазак на ободу свемира
.
Шта ради моје Сунце на Западу
Тражи ли траве миловања
У предвечерју твога узглавља
.
Шта ради моје Сунце на Северу
Има ли снова и уздрталих усана
На врату жељног очекивања
.
Шта ради моје Сунце на Југу
Да ли пружа руке
Тражећи мој загрљај
.
Ако га угледаш
Загрли га уместо мене
Реци му да ја вечерас
Нећу доћи
Пијан сам од сећања
Искидан од жеља и глади
За уснама да их поново љубим
.
…И да сам луд до зоре …
…И опрости ми моју љубав!

Фото: Амазонка; Википедија

Наизглед мрша крхка духом чудесно јака
Гледа оком и срцем – призива Љубав света
Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци
Не продру силином у наше свете просторе
.
Она чува Јужну Капију славних предака
Носи златне кључеве за брзо отварање срца
Бедем непробојни – биће овијено Љубављу
У њеном свету слободе сна све расте и цвета
.
Муњице држи у десници белу ружу у левици
Узвраћа снагом и брзином Перунове муње
Она је његова лепа сестричина никад тугољуб
Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај
.
Јасновидац је лака и снажна витезица Паија
И нема препреке ка прошлости и будућности
Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника
Свакодневно прави девет дугих искорака среће
.
Витезица Паија Чуварка живи под тим углом
Бере различак жиловлак чичак русу и јарич
Певајући плете венчиће и држи катану у руци
То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

4. певање

ПРЕДСКАЗАНИЈЕ

Неостварени су сви моји
неоствариви циљеви,
Угасле су све наде,
Срушио сам све идоле и идеале,
И изрезбарио своју
већ болесну душу, сећањима
на давно, славно, ведро,
безазлено, топличко детињство.
Заврћем чесме – пресушују!
Крвљу својом напајам звери,
Које највише поштујем и ценим, у вери,
Да нам је сукоб са светом у истој мери.
Све пролази, и нека пролази,
Нека ме време згази,
Попут хилта који у бетон улази.

Фото:Сузе, плакање; Википедија

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Просјак; Википедија

Одавно је тражим на киши и снегу

У хуку у некој бодљикавој олуји

Напола мртав, с растуреним костима

Бунцам о нашем белом дану

.

Остављен намерно на дну бездана

Ја немам више ни умора ни сна

Шта чекам! Разбијен на комаде

Престрављен леденим мрвама

.

Померен с места где сам тако мали

Прилазим дрхтећи, гурам прсте кроз мрак

Разгрћем завесу да је додирнем

У хладном зноју ја сам само просјак

Фото: Уметничка слика – Заљубљени; Википедија

Ти си моја сенка,
у твојим очима видим себе.
Вековима се познајемо,
а да се нисмо срели.
Ти си половина мене,
ја сам твоје ребро.
Једно без другог
не можемо.
Тражимо се по скривеним хоризонтима,
залазимо у пределе непознате,
лутамо по неистраженим пределима свемира
само да би се нашли.
Сусрет тај концентрисаће читаву васиону
у једну тачку.
Цео свет радоваће се са нама.
Хармонија ће бити главна нота песме.
Задивићемо и самог Бога,
умириће се звери.
Господ ће нас благосиљати,
а Љубав ореолу даровати.

Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!
И нека ово лето буде испуњено блаженством!
Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове
Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне
Овај дан је пун милогледања и миломиловања!
.
Гурам речје и наречје у распаковани идентитет
Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак
Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше
Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште
Иако је горки мочворац одкокодакавао јутрење
.
Гледам комшије преко ограде и њихових мачева
Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра
Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца
Моје тело – део душе узраста врло високо високо
Тако висок изродићу олако своје преславне претке
.
Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта
Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо
Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже
Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех
А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме
.
* * *
Са истинском љубављу шапућем ти шапуталице
И љубим ти очи срца и душе округлим љубовима
Покривена љубављу сањај и остваруј дивне сан-јаве
Растежем јасновиђење пролећа до блаженства јесени
Благодарим Ти Господе како и колико си ми је дао!

Фото 1,2: Цвеће; Фототека СЖ

Фото: птице на жици; Википедија

Синовима

Осилиле се на
летину
Тице неке црне
До зрна задњег
.
Над главама се надвили
Облаци тешки
До саме кости чеоне
.
Обвила магла около
Тмина густа
И прст пред оком невидан
.
И сем осмеја синова
Ништа.

Фото: Боем до боема; Википедија

Да ли можда
нама снове чине,
сећања на приче из давнина,
ил их сада такве мисли граде
као што је градила Јерина?
.
Било каква,
сећања су наша,
и на лоше, и боемске дане.
Не могу се рабити ко чаша
ко љубави прве, и кафане.
Успомене на боемске дане,
у боемској песми испеване.
Сетни звуци виолине старе,
покидане жице са гитаре.
Цвркутави звуци тамбурица,
иструлело коло воденица.
.
Понос села.
Куће и вајати.
Отежале лозе и шљивици,
уз чашицу проведени сати.
Пространи су боемски видици.
.
Одувек су живели за ноћи,
за чекања да зоре освану,
када ваља на починак поћи.
За даире и лепу Коштану.
.
А у граду,
Скадарлија стара,
та краљица боемскога пира,
срца пуни а душу одмара.
“Златан бокал“ или “Три шешира“,
“Има дана“, “Два голуба бела“,
штап, цилиндар,
златан сат на ланцу,
боемска су историја цела.
.
Ђура Јакшић, Дучић
и Емина
и стихови вечног Јесењина.
.
И још даље
докле машта сеже.
Венеција, гондоле, фонтане.
У души се боема разлеже.
Мир босиљка, сећање на дане,
што по некад испуњава сета,
и сви они уштапи и мене.
Увенуле јесени и лета.
И другари којих више нема
чине песму и живот боема.