Фото: Ветар; Википедија

Ветро, планинска мајко!
Дај ми шачицу Воде
На ужарен језик
Да остружем застој
На нерву живота!
.
Ох, ми мушки!
Због очију двојеиме жене
За-певао сам војничку дивљину
У овом вучјем пределу
Тражио и нашао исечке љубави
.
Тражи цело путниче!
Све испод тога утрњује руке
Недај да твој живот
Неко други нацрта
Постаћеш безуба кончина!
.
Ветро, планинска мајко!
Вода подиже моју ледену појаву
Упрту у дуги дуги штап
Испред крваво-набубрелих очију
Нестаде зид од успављивача
Опет сам брз и узимам пар слободних воља

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Kроз искре сна, искрале се твоје очи…

У сусрету душа, огледала верна!

И ниједан дан није као ноћи,

у којима тебе не остадох жељна.

.

А, чежљиво сунце што резбари зоре,

зрацима светлости пркосно и чедно.

Разгониће вечно кошмаре и море,

чувајући снове у којим смо једно.

.

Не, не жалим стварност и она је дивна,

твоје постојање чини је пламеном.

И тако је блага, и уједно жива

као вода сама, путнику прежедном.

.

Нек потрају снови, нек је срећна јава

и твој поглед плави што сада већ спава.

Нек се искре роде, векови трагања…

За будући живот, вредан си чекања!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Испилило се кукавче

Испод кокошке

.

Писнуло победнички

Kљуцајући предходнике питоме

У мозак

Редом

.

Oјачало

Mатери исисало

Oко лево

.

Не трепнувши

При том.

Фото: Свитање; Википедија

Свитања су кратка,

расклопе се и посветле.

.

Спаваш.

Дебелим линијама на леђима ти

цртам пут до мене.

Скупим се као сенка

и чекам.

.

Немаш куд,

мораш устати

на мојој страни кревета.

Тишино моја, кажи ми сада,
зашто сам стара, а тако млада?
Због чега ми срце крвари, а душа страда?
Знам, краја учењу нема, никада.
.
И пре нас, ми смо били.
И после нас, бићемо ми опет.
У Духу Светом душа живи,
а свет овај, ко’ да је проклет!
.
Од немила иде,
ка недрагу се враћа,
и опет човек, изнова,
грешке тугом плаћа,
па учи све лекције старе,
као да су нове, и тако изнова,
себи краде снове.
.
Понавља и грешке,
као да их већ безброј пута прошао није…
Иза сваке храбрости, страх се крије!
Иза свих лудости, притајене су даљине!
Иза сваке висине, постоје дубине…
Иза сваког осмеха, лелујају празнине!
.
Човек се по слабости својој
изнова и изнова у прошлост враћа.
Поново све потиснуте снове,
поновљене, а заборављене,
сузама и уздасима плаћа.
.
Нико не може тај дуг
животу да отплати, где год крене
свом се закопаном болу врати.
Тако човек изгуби
свог живота бесповратне дане,
пребира успомене и отвара ране.
.
Живи између лажи сопствене,
и обмане, ал’ гордост му не да, да стане.
И одлази човек у непознато,
као што је из непознатог дошао.
Он нигде није био, ни стигао,
а ток живота му је већ прошао.
.
Све, што је за собом оставио,
изгубило се као вихор благи.
Све, пролази и све се враћа,
остају само тренутци радости,
они драги.
Кад осмех се осмеху врати,
кад суза, сузу препозна,
кад дуг се животу отплати,
кад се молитва позлати…
Тад се албум успомена
у протоку времена, у трену мења…
.
Кад срце лагано утихне
и престане да куца,
искричава суза, чиста, засветлуца…
Онда човек нема више жеља и хтења…
.
Вратио се тада себи,
без туђих и сопствених уверења!
Знај, спознао је, човек тај,
лепоту живљења
и заборављени пут упокојења!

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Бели јасен; Википедија

Има ли на јасеновима довољно листа
за све тужне, намучене душе,
туге своје да о њих окаче,
а крваве сузе Сава да однесе?
.
Има ли на небу довољно места
за све крике испуњене стравом,
тугом, болом?
За невине на смрт искомадане,

мучене руком злом, охолом?
.
Огњишта остадоше пуста..
Ни дечијег гласа, ни радости, ни звона..
Само одбљесак крвавог ножа
и усташки окрвављени прсти..
.
Јеца Сава, таласима плове
беживотна тела недужних бића..
Крваво тече, крст српски им носи..
Свако вече смрт коси ли коси..
.
Еј, где ће вам душа злотвори, пси рата?
Нема тог Бога што грех ће да вам прости..
После милионског злочина и коља
кост жртава пред временом ће да сведочи..
.
Јасеновац нема ни дана ни ноћи.
Душе после свирепог пира још коло вију
Од суровог бола, без гроба и истине
саме од себе неће да се свију..
.
Не опрости народе крвнику овај злочин грдни..
Стисни зубе, не опрости, срце стврдни..
Не опрости народе жртава ради..
И никад, ама баш никад не заборави..
Не заборави,  не заборави…
.
Јасенови лист црвени носе
Земљица у утроби црни се и модри..
Броја нема, нити имена..
Спомен ком се даје?
Дуг према правди забораву пркоси..

Фото: Цвет јасена; Википедија

Фото: Бол у грудима; Википедија

Без циља све су мисли моје

Све жудње и наде јед само

У трептају ми мртве боје

Душа ни овде а ни тамо

.

Људска празнина дуго звони

Тупи јецаји понос сломе

Како и где сан ми се склони

Ех главо врела – луди доме

.

Није могло друкчије бити

Јер мач држе нечисте силе

У мене ушли вуци сити

И кидају ми крвне жиле

.

Уједи болни али ћутим

Нећу да болом храним псета

Тек такав умем смех да слутим

На лицу давно прошлих лета

.Фото: Фб страница – Coloform Garden

Фото: Говор је слика душе, Гете; Википедија

Над црном водом бела смрт

израња ко бели анђео.

И лице анђеоско.

Не знам откуд та сличност

и суштаство саме нежности.

И скоро да чујеш раст траве

и дисање птица које ће полудети

пред објавом чистоте.

Не знам откуд та сличност

у лику смрти и анђела

и које ће се божје чудо сасути

у следећу мисао или песму.

Призори затичу крхке речи.

Хтедох да упишем само : душа

Фото: Фб страница – Coloform Garden

Тесла је дошао да нам каже тко смо, одакле смо, да шири знање о слободној енергији, да нам каже да се не заблуђујемо нацијама, под‌јелама, да имамо Божанску Снагу и да смо у хармонији са Космосом. Он је хтио да схватимо да смо сви исти, а не да се дијелимо. Образујте се, читајте шта је написао, не дозволите да вас програмирају исте силе које су покрале његове радове. Не због оружја, јер то није био Теслин циљ. Покрали су његова д‌јела у којима ослобађа људе из овог робовања владара из сјенки. Да је објављено знали би да нитко не мора бити болестан, да вам не треба ни религија, ни свећеник, ни поп, ни имам да склопите директан контакт са Богом у вама.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Ја нећу на колена пасти

док бичеви отровних речи

касапе душу и кидају

моје ће ране срасти

јер вера их моја лечи

и небеске правде видају.

.

Док немушти језици плазе

само се себе бојим

ал нећу пустити гласа

и што ме више газе

ја све усправнија стојим

док се све око мене таласа.

И нећу подићи руку

на оне што у срцу станују

ни кад семе пелена саде

сакрићу своју муку

а они у мени нек самују

док не истроше све моје наде.

.

Камен од крви ћу постати

једна од честица свемира

ил слепац што милости иште

јер знам да ће само остати

после свих ових немира

грабљивица препуно стратиште.