Фото: Алекса Шантић; Википедија

Има неко доба све ме чежња мори,
све ми нешто срце уздише и гори;
Па ти немам, брате, ни мира ни станка,
него дуге ноћи ја бдијем без санка
И стишавам срце и њиме се мучим,
па до зоре тако памети га учим;
.
Али лудо срце не чује шта зборим,
него ме све пати ударима горим,
и дршће и стрепи, као лист са прута,
и зове ме тамо одмах преко пута,
под широким дудом од стољетних дана
гдје кућица стоји кречом окречана,
па кô да су вјетри снијег нанијели –
спрам јаркога сунца она се бијели,
а ноћу, кад јасна мјесечина гране,
под широким дудом сва трептати стане…
.
Ту је, ту је оно што ми срце мами,
с чега ноћу бдијем до у освит сами, –
ту је оно благо, љепота Мостара,
кунем вам се, људи, свијем на свијету,
што је бистре росе на горском цвијету,
нико не би могô наћи капцу једну
тако милу, сјајну, и чисту и чедну!

.
Кунем вам се, откад јарко сунце грије,
запамтио нико ‘наке очи није;
Лијепе и мудре, свијетле и црне,
пуне живе ватре гдје ми душа срне!
И кунем се, што је ђула и бехара,
све би својим лицем застидила Мара, –
па још коса мека, она коса врана
би мехлемом била и најљућих рана!…
.
Од јутра до мрака с прозора је гледим,
па уздишем тако, чезнем и блиједим,
а мајчино благо послује и ради,
у широку софу жути шебој сади,
до шебоја ђурђиц и каранфил мио,
уз црвени каранфил феслиђен се свио,
па кад вјетар духне кроз мурвине гране,
мариним цвијећем миришу све стране.
.
Сад је видим, ено по танану платну
на ђерђефу лаком везе грану златну
и уз ситни везак, на доксату,
слаже ону милу пјесму што је срце каже:
„О, сунашце јарко, свом смирају пођи!
О мој драги, ти ми под пенџере дођи!“
Па пут неба често мили поглед пусти,
ко да једва чека да се вече спусти…
Па још, болан друже, кад недјеља сване,
на авлијска врата када Мара стане,
бих, тако ми бога, аџамија посто,
у механи пио и без гроша осто!
.
Јер, да само видиш, у лијепе Маре,
какве ли су, пусте, димије од харе!
Каква ли је на њој таласија ткâна,
што јој њедра крије са два ђула рâна!
Какав ли је онај над повијом враном
црвен фесић пусти са бисерли-граном!
Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ
кад наранчу жуту баци цура дивна,
и да видиш осмјех и слатка јој уста,
би и тебе с мајком раставила пуста!
.
Па још оне очи што сву милост нуде!
Благо оном чија вјереница буде!

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

(Миливоју)

Сва ова блистава мајска сванућа

буде се зором, са зраком сунца

што прсне јогунаст преко кућа

и росом, травама засветлуца.

.

Па онда зеницом надања запламте

и нека топла осећања буде,

да се сви часи тог јутра запамте,

док цврчци гудалом, по струни гуде

.

… И никог нема на пољском путу,

осим тих наших година млади’

и пролећа у цветном капуту,

што венце среће гради.

.

Корачаш журно, срећом занесен,

у живот неки, путем, по роси.

Не слутиш да је журна јесен;

оставља трагове у нашој коси.

Фото 1, 2,3: Фб страница – I love Nature

Фото: Олуја стигла у Србију; Википедија

Нешто се наопако спрема
У овоме трошном свету,
Неке тамне, лепљиве нити
Злокобну мрежу плету.
.
Људи су све љући,
Гневни, огорчени,
Пакосни, несрећни,
Очајни, заведени.
.
Гледа Мајка Земља
Шта раде деца несташна,
Разјарила непогоде,
Невремена страшна.
.
Торнада витка као јед,
Олује ледене ко злоба,
Потопе силне ко туга,
Мрачне дане ко гнусоба.
.
Кише пљуште ко сузе,
Град се куглама гађа,
Оркани ломе дрвеће,
Гром и муња погађа.
.
Да ли да сви заједно
Утонемо у себе, дубоко,
Од искона тиху молитву
Пошаљемо веома високо,
.
Да смиримо ум и свест,
Уронимо у душу светлу,
Љубав шаљемо Земљици,
Створимо космичку метлу,
.
И почистимо сву страхоту
Што смо мислима створили
И ширимо безвремену љубав
За срећну будућност се изборили.

Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers

Фото: Планине Овчар и Каблар; Фото: В. Пантелић

Нека ти ветар развеже косе

Да постану антене – осетилице

Нека ти пут ка највишој коти

Рашири крила за високе летове

Нека ти камени шиљак на врху

Улије у теме благослове планине.

.

Нека ти гуштер покаже пећину

Где су скривени тајнописи предака

Нека ти бела хајдучица столисна

Открије мелеме и тајносану сурицу

И нека ти бели курјак самотњак

Подари моћи да моћима владаш

.

Нека ти поглед на модру реку

Открили заувек врата од срца

Нека ти видик поглед изоштри

Да лако видиш Вечност и Безкрај

Нека те стој на највишој стени

Постави у једнину са Васељеном.

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Када бих умела да препознам место настанка,

ту нит која ме повезује са Богом,

можда бих тада знала куда и где са собом.

Ако би се десило да на време схватим

чиме и како грех треба да отплатим,

било би ми јасније и оно дубоко,

у мени скривено, најстрасније –

Одакле долази, куда иде

Душа да освести све што очи виде.

Све би лакше било у овом времену

да ја не желим коренску промену,

генетског кода потпуну измену.

Доста ми је више бескрајних страдања.

Мада, како пролази време,

изгубљена су ми сва надања.

Чини ми се, непрестано ходам

за површном и тренутном славом,

па кажем себи – Девојко, стани,

Мисли мало главом!

Ти желиш да будеш

оно што си требала бити.

Не треба туђе перје тебе да кити.

Исткај рухо својим рукама

од сопствених небеских нити.

Склопи очи!

Помоли се!

Видећеш шта ће бити!

Само лагано.

Немој срце превише да се осоколи.

Ако паднеш са висине,

нека те бар мање боли.

Једно је сигурно –

Господ ће те научити како се уистину воли.

Кроз лекције, кроз задатке

и нестварне мисли слатке,

ти се труди и добро у себи

непрестано дете буди.

Зар није написано да будемо људи?

Тиме се води,

а Вишњи ће из паклене замке да те ослободи.

Радује се и Он

када се мртав човек поново роди.

Фото 2, 3: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

FotoЗаљуби се у све оно стварно и нестварно,

Заљуби се у шумски дах, али немој само

У оно што долази на мах,

Јер љубав није шах.

Заљуби се у љубав ријечи и у све оно

Заљуби се у жар воде вреле, у људе блескасте а зреле,

Заљуби се у оне што љубав желе,

Али и у оне што на њу чекају само,

Заљуби се у море, планине и зоре,

А знај да љубав и птица у гори тражи,

Зато је несебично и покажи.

Национализам није ту само за освајање територија, за васпитање четника и војника, за отпор према силеџијама и неправди, него је он за сав живот ту, и за онај већи део живота кад војници, по свршеном послу, поскидају оружје, и, осим војничког, имају свој грађански понос и своју индивидуалну амбицију. А тај национализам ми још немамо.

Не. Код нас се сада, после славних победа, мора испупчити и један унутрашњи идеал, да будемо и у себи бољи, и пред собом бољи, сами од себе бољи, бољи данас него јуче и прекјуче, бољи ја него ти, бољи ти него он. Јер има само један начин да се буде националан, а то је да се буде увек националан. И има само једно средство за то, а то је што шира, што боља, што човечанскија култура, јер само тако културан човек је, без емоција и без сцена, у свако доба родoљуб и националац.

Националност није, као што се обично мисли, заграђивање, мржња на све не наше и претња песницом из велике одвојености и отуђености. Национализам је и у том, у суровом елементу народног живота, али стални, еволутивни национализам је ведро лице, отворена памет, отворено срце, несебичнoст.

Од Кулина до данашњег дана

племенитост род мој своју чува.

Освајачу сваком био брана.

Живи огањ из брдских станова.

.

Вукови им учитељи били

да хајдучки Турке нападају.

Што робили братству су делили

да прехране ситну нејач своју.

.

Чувен хајдук Зеле Куљић био.

Ситиница му била утврђење.

Царску џаду он је царинио

а кнежевско имао знамење.

.

Кнез врањштански Јован га родио

да витештвом он ка миту пође.

Син му Божо пушку дограбио

да са њоме Невесињу дође.

.

Божови синови Албанију прешли

за слободу српства васколиког.

Америку часно напустили

добровољно рад циља великог.

.

И потомци солунских ратника

за слободу часни бој су били.

Узнели су славу од предака

да робују никад нису хтели.

.

У Колевци светло засијало.

Рогојевски васкрс најављује.

Са Ситнице море обасјало

Бож’ју лучу свету обзнањује.

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Фото:Шумска вила;Википедија

Остани ми ту под главом,

Немој ићи, ниси дете,

Заплави се сном ко јавом

Док зла студен кроз ноћ мете.

.

Док бесмртне шумске виле

Свијају ми смрт кроз таму

Спусти оне речи миле

У самоћу и у чаму.

.

Коњаници црни јуре,

Њихове ме кољу страже,

А песме из касне уре

Главу моју сада траже.

.

Бестебица ноћас тиња,

Спаљује ми споро кости,

Било би дивно да те има

У овом часу коначности.

.

И да ме се сетиш бар на час

На рубу кошмарне ноћи ове,

Тек мало, мало да буде нас,

Тек мало оног што срећом зовем.

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Фото: Л. Цокић, солунац; Дан ветерана; Википедија

Отац мога оца,

тачније мој деда,

био је Солунац и човек првог реда,

цењени бирократа између два рата,

између дединог и свог рата.

(Мој отац неспреман свет да гледа,

побуни се против деда,

а деда човек правог реда,

да задржи добре позиције старе,

на сина студента посла жандаре.)

Мој отац тачније мој тата,

био је првоборац партијски тата мата,

цењени бирократа после рата.

У жељи да свет својим очима гледам,

да се пре не предам,

истине су успјеле да ме схвате,

побуних се против тате бирократе.

Господо тате и маме даме,

точак Мерцедеса није точак хисторије,

а отац одмах на ме кордон народне милиције.

Мој деда све то гледа,

и бркове суче,

сећа се мог оца од јуче,

и свог од прекјуче.